Посљедње примирје у Првом свјетском рату потписано је 13. новембра у Београду

БЕОГРАД – Посљедње примирје у Првом свјетском рату потписано је 13. новембра 1918. године у Београду између представника тадашње Угарске, Србије и савезничких снага, два дана након примирја између Њемачке и сила Антанте потписаног у жељезничком вагону недалеко од Париза.

Као Дан примирја у Првом свјетском рату проглашен је 11. новембар када је потписано примирје на западном фронту, док је српска војска учествовала на јужном фронту, а београдским примирјем, између осталог, одређена је сјеверна линија српске државе.

Преговоре у Београду, који су трајали неколико дана, детаљно је описао историчар Богдан Кризман у прилогу под насловом „`Београдско примирје` од 13. новембра 1918. године“ објављеном у Зборнику Матице српске за друштвене науке из 1967. године.

Мађарска делегација, коју је предводио нови предсједник мађарске Владе гроф Михаел Карољи, кренула је 6. новембра из Будимпеште возом до Новог Сада, а затим Дунавом до Београда гд‌је се смјестила у хотел „Српска круна“, скоро једини хотел којим је у то вријеме у тешко оштећеном и полупустом Београду располагала Команда српске војске.

Преговори су почели истог дана у 19.00 часова у привременој резиденцији врховног команданта савезничких армија на Солунском фронту генерала Луја Франше Д’Епереја у Хаџи-Томиној кући у тадашњој Позоришној улици број 5, а данас Француској улици у центру Београда.

У тој кући је до тада становао генерал Бабић, помоћник аустро-угарског гувернера у окупираној Србији, па је зато та кућа била врло добро чувана и, како наводи Кризман, удобно намјештена.

Мађарска делегација од осам чланова и с једним тумачем стигла је у вријеме које им је одредио француски генерал Д`Епере, а до 9. новембра у начелу је усаглашен нацрт споразума, који ће бити потписан тек 13. новембра.

Главнина мађарске делегације укључујући и премијера Карољија отишла је 9. новембра из Београда у коме су остала два делегата да сачекају одговор из Париза на одређене услове, а и генерал Д`Епере вратио се у Солун.

Врховна команда у Београду обавијештена је 11. новембра од француске стране да је Мађарска прихватила услове примирја и овластила министра одбране Адалберта Линдера да потпише споразум, док је генерал Д`Епере овластио генерала Анрија.

Према свједочењу начелника Оперативног одељења Врховне команде српске војске, пуковника Данила Калафатовића, састанак за потписивање споразума био је заказан за 21.00 час у штабу Врховне команде која се тада налазила у згради Управе фондова, у којој је данас Народни музеј у Београду.

Споразум званичног назива Војна конвенција о примирју потписали су у 23.15 часова са савезничке стране начелник штаба Војне команде српски војвода Живојин Мишић и француски генерал Пол Анри, а са мађарске стране министар одбране пуковник Адалберт Линдер.

Војна конвенција о примирју имала је 18 чланова, од којих је први предвиђао да Мађарска повуче све своје трупе сјеверно од линије коју обиљежавају горни ток Великог Самоша, Бистрица, село Мориш, ријека Мориш до свог утока у Тису, Суботица, Баја, Печуј, а затим даље ток ријеке Драве до спајања ове ријеке „са границом Хрватске и Славоније“ и то тако да у поменутим граничним мјестима не остане мађарских трупа.

Спомен-плоча потписаном „Београдском примирју“ била је постављена на згради данашњег Народног музеја по завршетку Првог свјетског рата, али су је по окупацији Београда 1941. године срушили Нијемци, а нове власти је нису вратиле.

На мјесту привремене резиденције генерала Д`Еепереа је 1930. године у Француској 5 изграђена вишеспратница, а у згради хотела „Српска круна“ налази се Библиотека града Београда и ни на једној од тих грађевина данас нема спомен-плоче која би посвједочила о овом догађају.

Србија је у Првом свјетском рату изгубила скоро трећину укупне популације, половину радно способних мушкараца, а погинуло је више од 400.000 српских војника.

(www.palelive.com / Срна)