Милованова ведрина

Некад нам није било јасно зашто га страначки лидери нису успјели призвати у своје редове, јер је био изузетно популаран, шармантан и драг човјек. Знали смо, да му је баш политика била омиљена тема и да је увијек пратио, изучавао, свесрдно и свакодневно. Вјероватно је знао, боље од већине нас, како ће сачувати свој став и свенародно поштовање. Јутро је почињао ишчитавањем новина, уз цигарету и са својим друштвом у кафани, код Стјепана. Aли с Милованом си могао о свему: о Достојевском, Андрићу, Крлежи, о спорту, култури, о сељацима, коњима седланицима, о књижевној критици, па и о политици.

Професор књижевности и хумориста, Милован Јевтовић, дуго је радио на Радију Сарајево и уређивао некад најпопуларнију емисију „Цик цак“ која jе емитована недјељом, чини ми се од 13 часова и коју смо сви ишчекивали, радовали јој се и слушали је редовно. Аутор је тада најпопуларнијег лика те емисије, „Инокосног Тодора“, који је засмијавао цијелу тадашњу БиХ. Причао ми да је текстове (скечеве) писао кампањски пред саму емисију, онако баш у његовом стилу, опуштено и необавезно, али опет сјајно, јер хумор је, кажу, најтеже писати. Шала, смијех , сатира и мудровање су иначе урођене особине већине његових Требевићана, гдје је рођен и одрастао, ту између Цркве брвнаре, Стјепана Лучића и сарајевске чаршије, гдје се школовао.

Јевтовић је био изузетан нордијски скијаш и дугогодишњи, смучарски спортски радник. Посебно је волио скијашку дјецу.

За вријеме рата из његовог пера проистекао је сценарио чувене серије „Голи живот“ гдје су глумили Бата Живојиновић, Данило Лазовић, Слободан Ћустић и др. популарни српски глумци. Серија је писана, снимана и приказивана малтене по принципу „рат уживо“, али је, нажалост, остала забиљежена само на ондашњој доступној техници (на видео-касетама, вјероватно) па се данас не може репризирати, а била би изузетно гледана као и онда у сред рата.

Послије рата писао је за листове „Српско ослобођење“, „Јавност“, „Огњишта“ и др. Прославио се писањем хумористичних пјесама које прво објављивао у „Паљанским новинама“, одакле је, након дугог убјеђивања његових пријатеља, проистекла збирка пјесама „Незаштићени свједок“ која је доживјела неколико издања и продата у преко 3000 примјерака. Већина наших пјесника се, баш супротно, жале, да не могу продати своје књиге, него их, углавном нуткају бесплатно, а „Незаштићени свједок“ се и сад тражи, иако је одавно већ насмијао српску дијапору од Ванкувера до Велингтона.

Није он био омиљен само у нашем граду. Био сам свједок како у Вишеграду на „Адрићевим стазама“ познати књижевници, уз пиће, говоре напамет његову пјесму „Кошевина“.

Сјећам се да смо с нашим пјесницима са Романије гостовали у музејској Андрићевој кући у Херцег Новом, прије петнаестак година, у оквиру сарадње паљанске и новљанске СПКД „Просвјете“, гдје је то књижевно вече на академском нивоу припремила др Оља Доклестић и помало скептично гледала на Јевтовића, пошто нас је баш он довезао комбијем његовог скијашког клуба, који смо морали понекад гурати да упали или остављати у брду да би лакше кренули.

У башти Андрићеве куће те вечери је публику сачињавао крем новљанске господе: њихови умјетници, културњаци, са предсједником општине. Милован је те госпаре до суза одушевио оригиналном поезијом у прози, о ракији и српским обичајима, под насловом „Здравица“.

„…Кума смо, док је кршћаво, држали на рукама,
а младожења је знао питати ко се то жени…“

„Знао је кућни домаћин устати, па рећи, идем ја својој кући“,
а гост му одговори, нећеш ићи, ноћи ћеш код мене…“ (М.Ј.)

У кући (у ХН) гдје смо били смјештени, ујутро смо пили кафу на тераси са газдарицом, која је одушевљено препричавала синоћни наступ „оног вашег духовитог пјесника“. Милован, управо сједи с том госпођом, по обичају чита новине, пуши, смијуљи се и ћути. Кад сам газдарици рекао да је Милован баш тај пјесник и да није само возач, остала је збуњена, али и срчано поласкана својим најдражим гостом.

Најпопуларнија је била, ипак, међу његовим пријатељима и пјесницима, „посебна“ пјесма „Ђоко“ која у себи не садржи ни једну псовку, него замјеницу „оно“, али је ипак говорио само у ужем веселијем друштву, гдје слушаоци плачу од смијеха.

Страсно је волио и лично гајио коње. Знао сатима на путовањима, занесено причати о овим племенитим бићима.

Милован Јевтовић је био књижевни и усмени мајстор анегдоте. Имао је припремљену збирку својих архаичних догодовштина, али га нисмо убиједили, да за живота, изађе из штампе његова нова књига која би била још популарнија од предходне…

Нажалост, наш најомиљенији суграђанин, Милован Јевтовић је изненада отишао тамо гдје је вјечита ведрина и однио са собом сав свој шарм, љепоту шале и здравог хумора, али ћемо га памтити, помињати и даље вољети.

Слобо Ковачевић

(www.palelive.com)