Огласи
Кад је Црвена армија 1945. године са савезницима прогурала ка Берлину, Тито је са својом 4. армијом мало скренуо и умарширао у Трст.
То се нимало није свидјело Италијанима, чији је овај град заједно са цијелом Истром некако увијек баш њима припадао, али, још горе по Тита, није се то нимало свидјело ни англо-саксонским савезницима под водством тадашњих побједника Черчила, Трумана па чак ни бркатом Стаљину. Криза је потрајала све до 1954. када је лукави аустријски каплар и бравар морао попустити и град Трст (тзв. Зону А) вратити Италијанама (а Зона Б) цијела данашња Истра припала је СФРЈ, односно, заувијек данашњој, лијепој њиховој, Хрвацкој…
„ТРСТ ЈЕ НАШ!“ и даље су узвикивали Титови послушни народи, а само се мој отац бунио, попријеко и кисело гунђао, јер је много дуже, с бојевом муницијом, служио војску (У Делницама, близу тадашње спорне територије) због те тршћанске кризе. Сав је срећан, ипак је 1954. раздужио униформу, „понио“ опасач за успомену, домало се домаћински оженио и одмах почео правити куће и синове.
Моју генерацију ће много касније тај ТРСТ изазивати фармеркама, мајицама и бразилском кафом, јер је у најљепше доба социјалистичке Југославије однекуд народ сковао ону изреку:
„Гдје си? Нема те ко каве?“
Елем, неких осамдесетих, Миле из Газивода, упали свог фићу, оног што су му се врата отварала наопако, а нас тројица момака, платимо гориво и правац у тај Трст! Први пут у иностранство да купимо праве фармерице, и добре прозападне мајице, да се обучемо ко цвијеће. Ма, брига нас за несташицу кафе.
Миле је иначе био професинални камионџија и још је, онако млад и хиперактиван, увијек темпераментно уживао у вожњи. Мало се, кад вози, нагне напријед на волан и, када смо избили на ауто-пут Београд-Загреб, гони наш шофер то мало чудо од Заставиног аутића чак 110 километара на сат и тврди да може и још брже. Ми збијени, попријечени и искривљени на задњем сједишту, ишчекујемо када ће се бијели фићо распасти на сред ауто-пута, али се клебиримо, пјевамо (скрнавимо) романијску пјесму, циркузамо… Младо лудо!
Не сјећам се баш колико је времeна требало до тог Трста, али смо ипак некако догурали, задивљени, кобајаги, старом тршћанском архитектруром, али још више колико и каквих се све на једном мјесту багателно продаје, тада нама недокучиве младалачке робе, збијено окачене на тезгама. Сад, кад вратимо филм уназад, ма био је то обични буваљак, које су нам касније поново сервирали тад сиромашни Пољаци, па онда Кинези и на крају, све до данас, наши шверцери фалш-робе из Турске и Бугарске.
Све јефтино, копирано; чим опереш, побоји, згужва се и смањи. Не личи више на ону робу у шареном истуреном италијанском излогу, чији трговчићи су тад били почели натуцати по српски.
Купимо и мајкама и по кило-двије сирове кафе, па Миле нагари назад свог фићу, а ми стијешњени шверцованом робом, потпуно сломљени ипак живи и здрави дођосмо у своје родне куће, да се сутрадан покажемо фрајерски, ко неки други љепши и бољи младићи из, иностранства. Ма из Трста!
Ето, били смо тада по први пут у том иноземству, па нам то дуго послије више није ни било интересантно.
Али, не лези враже!
Мојој мајци се свидјела и замирисала та италијанска тек у њеном шишу попржена кафа и још је потпалила и комшинице Вахиду и Самију да иду у шверц у Трст по кафу. Планирају и препродају и зараду.
„Нећемо ми никога молити! Идемо возом до Загреба, па пресједемо“.
Отишле први пут у животу фризеркама. Удариле „ондулације“. Не носе мараме ни димије. Мало нам необичне и помало смијешне, јер их и даље откривају њихове широке сељачке сукње: српске по правилу смеђе и веде, а муслиманске шарене, пиргаве.
Богме коне успјеле. Потплатиле неког цариника. Пренијеле подоста кафе преко границе и све брзо продале по комшилуку. Пуне утисака и срећне.
Одоше поново кроз мјесец дана. Никад ни једна нису нигдје радиле, а сад би да имају свој новац, своју плату.
Говорио сам мајци (она је била идејни вођа) да не иде поново у шверц, али не слуша…
У сљедећи уторак, у мојој матичној, ОШ „Вук Караџић“, ми каже секретар да ме већ два пута звала фиксним телефоном моја мајка док сам држао часове. Да није ко умро?!
Назовем је. Плаче:
„Преварио нас неки ‘Мирковић’ са Булога. Тако је реко у возу да се презива, кад је сазнао да смо ми од Сарајева. И све фин, с нама љубазан. Обећо нам сву кафу (и фармерице) пренијети преко границе, да му нешто платимо нас три…“, мајка јеца. „Реко нам да ће нас Он сачекати касније с друге стране царине. Ми повјеровале, полакомиле се. И још му платиле. Кад смо прешле границу код Трста, у СФРЈ нема ни њега, ни кафе, ни фармерица, ни пара…“
„Можда ти њега знаш? Тог ‘Мирковића’?“
„О, мајка драга!? Знам доста таквих хоштаплера, у и око, Сарајева, али тако наивних шверцерки ко вас три коне, још никад нисам видио…“
Нису послије никад ишле у такву „трговину“ нигдје далеко… …И увијек су све три биле лијепо дамски убрађене, лака им земља.
Увијек се трговало, на велико и на мало, легално и на црно, али се никад, као сад у свијету, није тако немилосрдно крвнички борило за монопол тржишта, од фармерица, нафте, кафе, до дроге, жена, живе силе и оружја.
И нико не попушта! Само је Тито, „мајку ти божију капиталистичку“ знао попустити, кад баш загусти. Али је зато владао дуго, а посебно је уживао на својим Бријунима код Пуле, варакајући се између свјетских моћних трговаца.
Слобо Ковачевић
Фото: Wikimedia Commons
