Збирка приповиједака Добројутро Данило књижевника Слободана Ковачевића промовисана је вечерас у Културном центру Пале пред бројном публиком, уз оцјену да је ријеч о књизи која кроз снажну причу о човјеку, завичају и историји чува памћење романијског поднебља.

О књизи су говорили аутор, Слободан Ковачевић, проф. др Радославка Сударушић и мср Душан Пејић, који су истакли да Добројутро Данило није само збирка приповиједака, већ књижевно свједочанство о људима, времену и свијету који нестаје, али остаје сачуван у литератури.

Кроз лирски интониране приче, прожете хумором, народним језиком и завичајним искуством, Ковачевић, како је речено на промоцији, исписује хронику „малог човјека“ на вјетрометини историје, дајући глас памћењу, традицији и свакодневици која у књижевности добија трајност.

Проф. др Радославка Сударушић истакла је да свако добро књижевно дјело само себе препоручује читаоцима, а да књига живи тек онда када дође до свог читаоца.

„Писати књигу, а да је нико не чита, нема смисла. Читалац је тај који одређује вриједност књиге и даје јој живот“, нагласила је Сударушић, додајући да збирку приповиједака Добројутро Данило види као снажну потврду значаја приче као посебне прозне врсте и као моћног средства против заборава.

Према њеним ријечима, ова збирка посвећена је памћењу људи и догађаја сарајевско-романијског поднебља, а кроз галерију ликова и судбина доноси причу о човјеку „на вјетрометини између историје и времена“, који упркос страдањима налази снагу да опстане и обнови живот.

Сударушић је истакла да Ковачевић успијева на малом простору — у причама од неколико страница — да каже много, да испише и потресне и поучне приче, а прије свега књигу о човјеку.

„Ово је књига о малим стварима које чине живот великим. О људима, раду, сиромаштву, радовањима, губицима и свакодневици која, захваљујући литератури, постаје достојна памћења“, рекла је Сударушић.

Посебно је указала на хумор који прожима поједине приче, издвајајући причу Тули телевизор као духовиту слику свакодневице, али и Пола коцке шећера, коју је описала као изузетно њежан и снажан приказ женског лика и сеоског живота.

Мср Душан Пејић оцијенио је да је Добројутро Данило књига која потврђује континуитет и зрелост Ковачевићевог прозног рада, наглашавајући да је ријеч о дјелу изразите кохерентности и снажне унутрашње повезаности.

Пејић је указао да насловни лик Данила није само појединачни књижевни лик, него симболички носилац памћења, свјетлости, трајања и завичајног искуства, те да се кроз лик дједа и унука успоставља нит између прошлости и садашњости.

Према његовим ријечима, збирка је подијељена у три тематска круга — Ђедовске приче, Ђетиња посла и Пречанске приче — а све их повезују носталгија, морална вертикала, завичај и романијски менталитет.

Пејић је посебно истакао језик књиге, богат дијалектизмима, локализмима и архаизмима, оцјењујући да они не представљају само стилско средство већ и важну културну вриједност.

„Ковачевићеве приповијетке су и књижевност и својеврсна ризница језика. Ако би се једном правио рјечник романијског говора, ове приче би биле незаобилазан извор“, навео је Пејић.

Говорећи о књизи као књижевном дјелу, оцијенио је да, иако припада епској традицији приповиједања, она у себи носи снажну лирску осјећајност, због чега приче често прелазе у лиризовану прозу.

Осврнуо се и на мотив дјетињства, игре и одрастања, који, како је рекао, у књизи добијају дубље значење — постају прича о слободи, губицима и времену које нестаје.

„Добројутро Данило није само збирка прича. То је књижевна интерпретација романског менталитета, књига о човјеку, завичају и трајању“, закључио је Пејић.

Аутор збирке Добројутро Данило Слободан Ковачевић рекао је на промоцији да су приче у овој књизи настале из потребе да се сачувају људи, завичај и памћење генерација које су живјеле тешко, али достојанствено.

Ковачевић је истакао да у средишту његовог писања стоји човјек и прича као простор памћења.

„Вјерујем да у сваком човјеку постоји прича и зато пишем приче. Волим да посматрам људе, да више слушам него говорим, јер се из људских судбина најбоље учи о животу“, рекао је Ковачевић.

Говорећи о наслову књиге, он је навео да Данило није само књижевни лик, већ симбол завичаја, породичног насљеђа и трајања.

„У тој књизи има много мог дједа, наших старих и свих оних генерација које су више страдале него што ми данас можемо да замислимо. Сви ми носимо приче својих предака и ово је, на неки начин, књига и о томе“, поручио је Ковачевић.

Он је нагласио да посебно мјесто у књизи има Романија, коју не доживљава само као простор, већ као свијет језика, обичаја и народног памћења.

„Пишем о Романији да се не заборави. У том простору има огромно богатство прича које заслужују да буду испричане“, рекао је Ковачевић.

Према његовим ријечима, настојао је да приче буду једноставне, читљиве и блиске читаоцу, без сувишне наративне тежине, али са топлином и завјетном нотом.

„Не пишем да бих идеализовао прошлост, него да бих сачувао оно што вриједи – људе, говор, обичаје и предање“, истакао је Ковачевић.

Ковачевић је захвалио читаоцима који су подржали његове раније књиге, наводећи да га посебно радује што су његове приче пронашле пут до читалаца и ван ових простора.

„У времену када се мало чита, велика је ствар када неко стане и прочита причу. За писца је то највећа награда“, рекао је Ковачевић.

(www.palelive.com / Катарина Дивчић)