Огласи
У Републици Српској је 5. јул проглашен Даном жалости поводом обиљежавања годишњице Муслиманског злочина над Србима у Средњем Подрињу и Бирчу 1992- 1995.
У склопу Меморијалног центра Републике Српске у су између осталог у Братунцу и Зворнику основани студијски центри за снимање свједочанстава чланова породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата.
У студијском центру у Братунцу, Александар Лончаревић свједочио је о трагичној судбини сестре Љиљане Илић Лончаревић, младе жене која је као цивил изгубила живот у нападу муслиманских формација из Сребренице 20. јула 1992. године.
Љиљана је рођена 18. фебруара 1975. у Братунцу, гдје је и провела свој кратки живот. У тренутку погибије имала је свега 17 година, а била је у шестом мјесецу трудноће.
Ненаоружана, без икакве везе са оружаним снагама, Љиљана је страдала као недужни цивил, носећи под срцем нови живот који никада није добио прилику да се роди.
Сјећање њеног брата Александра представља болни подсјетник на бројне цивилне жртве међу српским становништвом у Подрињу током рата.
Транскрипт свједочења Александра Лончаревића
И тог 20. јула ујутру је сједила пред кућом са својом свекрвом, ту још једном комшиницом, и пиле су кафу ујутру у осам сати.
Око десет сати јој је кренула ту још једна комшиница — сад Љубинка, не знам како се звала по имену, погријешићу ако кажем — и рекла јој је:
„Љиљо, ја идем у Братунац, хоћеш ти да идеш доле мало код мајке? Па ћемо се вратити предвече“.
Она је рекла:
„Хоћу да попијем са мајком, односно са Зором, кафу и да наберем мало…“ — у то вријеме су биле те јабуке, Петровдан, Петроваче — „…желим да наберем коју јабуку да понесем мами, и доле ћу ја око једанаест сати“. И та жена је отишла.
Међутим, оне су сједиле ту пред кућом, и ова комшиница је пекла хљеб тамо у својој кући, а дошла је ту да пију кафу, и рекла је Љиљи:
„Сада ћу се ја вратити, одох само да окренем хљеб у рерни, изгорјеће“. И та комшиница је отишла тамо да окреће хљеб.
Када је дошла у своје двориште, чула је да нешто у амбару орида, нешто. Погледала је тамо — оно упали муслимани у амбар и купе им жито. Она се препала — они су већ били ушли у село, а они то нису ни примјетили.
Вратила се тамо:
„Љиљо, Зоро“, каже,
„ево муслимана код мене у амбару. Упали, купе жито. Ми морамо бјежати“.
У том моменту се појавио војник Маријан, који је погинуо са њима. Њега су послали са положаја да дође и да води њих, јер су их напали горе на положају.
Дошао је тамо и рекао:
„Устаните, идемо. Морамо бјежати. Наводно на пољу — муслимани су упали у село, напали, пробили, ушли су. Купе све пред собом“.
И онда су онако на брзину — покупила у мене сестра те ствари.
И он је рекао:
„Нећете ићи путем, ићи ћемо потоком“, јер су претпостављали да ће им на путу направити засједу.
И оне су кренуле од куће једним потоком. Тај поток иде и излази на главни пут који иде Братунац–Кравица, можда 150–200 метара, и излази опет на тај сеоски пут из потока.
Оне су ишле потоком и чуле су доле да моторка нека реже. Контале су да су то наши, да су пошли одоздо њима у испомоћ.
Међутим, били су муслимани. Намјерно су оборили дрво преко пута да не би могла доћи испомоћ у село, да би могли тамо све побити. И они су ишли потоком. Ти муслимани, њихове комшије — све се зна ко су — чули су их да иду потоком. И онда су ишли путем и све су их пратили, јер су знали да морају негдје изаћи.
Она се кретала мало теже, јер је била у шестом мјесецу трудноће и бојала се да се не оклизне, да не би…
Била је ту још једна баба — мислим да се Живана звала — која је ишла са њима, најстарија међу њима, и све јој је говорила:
„Љиљо, полако. Љиљо, извућићемо се, само…“ — јер је непрестано причала.
Бојала се да се не оклизне на дрво, да се не удари, јер је имала стомак.
И крећући се тако низ поток, пратили су их.
Морале су да изађу из потока да би се укључиле на тај главни пут. Фалило им је неких можда 100 метара да се извуку.
Сестра је прва изашла, јер је била најмлађа, и она је прва изашла из потока. Како је изашла, ту је већ муслиман стајао, држао пушку, го до појаса — и одмах је пуцао у њу.
Један метак, значи — један метак је погодио овдје негдје испод срца. Али, није — та бака каже — да је није усмртио.
Успјела је да се извуче. Он је ишао уназад и пуцао. Други метак је погодио у лист. Ту је имала прострелну рану, овдје је изашла.
И већ горе кад је изашла, ове су за њом почеле да излазе једна по једна. Та баба је била задња — само се сакрила у жару, није изашла — и све је гледала својим очима.
Има књига Хроника Братунца, мислим. Све је детаљно описано. Описала је све — од прве до посљедње ријечи — како је све изгледало.
Та баба је послије долазила код мене кући. Прича мени моја мајка и отац, и на сахрани је била и испричала је све како је било.
И она горе кад је изашла, кренула је назад путем да бјежи, али се окренула да види шта ће да буде са овом.
И трећи метак је погодио ту… овдје. И тај ју је и усмртио.
Пала је, каже, на асфалт. Ту је била калдрма, није био асфалт. Сада је асфалт. А онда је била још жива, јер је била млада. Сигурно срце… најмлађа од њих.
И вукла се путем. Буквално узвукла се ту уз неку међу.
Наши су већ били кренули са њиве. Ти што су их побили — они су одмах побјегли назад у село чим су их побили.
Само је та баба остала жива у жари, што је остала и гледала. Није излазила на чистину.
Убили су Маријана, убили су Миленију, убили су и Зору, убили су и Љубинку.
Убили су ту неку бабу и ђеда — исто Поповић, како им је било презиме — сви су они доле сахрањени, њих осмеро у реду.
Послије десет минута дошла је испомоћ.
Знам и који су људи дошли по причи — ту — и видјели моју сестру како лежи уз међу. Притрчали су њој првој. Кажу да јој је још тај пулс ту куцао.
А онда су повикали:
„Хајте овамо, ево попадија је жива!“ — њу су звали попадија.
Међутим, док су је ставили у кола, док су се довезли до Братунца — није могла издржати и преминула је.
Имала је седамнаест година. Значи, она је ’75. годиште — 18. фебруара — а погинула је 1992. године, 20. јула.
Значи, имала је 17 година и неких пет мјесеци — седамнаест и по година.
(www.palelive.com / Меморијални центар РС)
