Огласи
Пале су одувијек важиле за мјесто богато природним љепотама. Чист ваздух, подно Јаворине и Романије, је лијечио тијело и дух, па је овдје тридесетих година изграђено прво дјечије опоравилиште. У дому је боравио велики број дјеце, поготово оних са плућним болестима.
Ослобођење Босне од Аустроугарске власти је донио развој. Путна инфраструктура, а нарочито жељезница су ове руралне крајеве отвориле према сарајевској вароши. У Пале долазе имућније Сарајлије и подижу модерне виле као љетовалишта и живе у њима преко љета. Пале полако постају центар одмаралишног туризма.
1930. године на Каловитим брдима је изграђен хотел/ресторан „Кочовић“ власника Мирка Кочовића, а исте године је пратећи развој смучања на Јахорини подигнута врло популарна и чувена Терекова колиба. Већ наредних година, тачније 1934. године на Палама су подигнута три нова хотела.
Те тридесете године су биле значајне за историју ових крајева, а доласком породице Кочовић из Фоче на Трнице је у великој мјери употпуњен живот на Каловитим брдима.
На једном брежуљку Димитрије Кочовић подиже три куће, од којих је у једној био хотел Кочовић. Поред ових кућа Кочовићи су имали продавницу, штале за коње, краве, гараже за два велика камиона, луксузне аутомобиле, мотоцикле. То су била најлуксузнија возила тога времена у Палама.
Кочовићи су постепено направили прави центар за одмор и рекреацију и назвали га Љетовалиште Кочовић, о чему свједоче фотографије Николе Дракулића (у прилогу).
Кочовићи су 1934. године (6. фебруара) на Каловитим брдима изградили двије скакаонице за скијашке скокове. Велика скакаоница је била висока 16 метара, а стаза дуга 80 метара и омогућавала је скокове преко 30 метара. Мања скакаоница је служила за дјецу и почетнике. Те године скакаче је тренирао Норвежанин Бјерн Јарн. Исте године су основани Фудбалски клуб Вихор и Смучарски клуб Романија.
Власник хотела је викендом сачекивао излетнике из Сарајева на жељезничкој станици. Гости су често саоницама били превожени до љетовалишта.
У свему је боље него прошле године на Златибору
Na jednoj razglednici koja je iz Pala putovala za Beograd 1932. godine je napisano:
„Поштовани господине Декане (Декан Филозофског факултета у Београду Веселин Чукановић), На Пале сам и добро се осећам. Место је згодно за љетовање: на висини од 900, а под историјском Романијом; удаљено 19 км од Сарајева и свуда унаоколо густа борова шума. У свему је боље него прошле године на Златибору. Желим и Вама да пријатно проведете ферије. Љуби руке госпођи, срдачно поздрави Вашу слатку дечицу, а Вас много поштује, увек Ваш одани, …“
Љетовалиште је 1937. године уступљено војци, које је војска преуредила у реконвалесцентни центар војних лица. Након завршетка Другог свјетског рата, ништа од ових објеката није остало.
Лијепа Бранкица
На Каловита брда су долазили бројни туристи из свих дијелова Краљевине Југославије. Тако је 1. јуна 1995. из Политике из једног фељтона Мојсије Ђерковић у књизи Пале и Паљани пренио једну дирљиву причу.
„Кад је мојој кћерци Бранкици било 18 година (1931). летовали смо на Палама. А из Дубровника је дошла једна талијанска контеса (грофица) са синчићем. Ја не знам, али ви ћете знати: најчувенији парк у Дубровнику био је њихов, као и дворац.
И дошли су на Пале, и у хотелу имали смо сто до стола. Ја стално чујем гувернанту: „Аугусто! Аугусто!“ Он неће да једе, само гледа Бранкицу. Тај Агусто говори: Никад у животу нисам видео сличну лепоту“. А Бранкица је била божанствена. Свако је говорио: „Какве су то очи необично крупне бадемасте. А за трепавице сви су се питали да ли су природне. А израз тих очију – као сунчев зрак, поглед који је све около миловао.
На Палама, где смо имали вилу и боравили преко лета недељом су долазили излетници из Сарајева. И онда би она играла, тамо у неком пансиону, а они нису знали ко је, али су је сликали. Толико им се допала. И показивали њене слике… А млади авијатичари све обилазе око виле. А мој супруг: „Зашто се ови увек овуда шеткају?“ А Бранкица каже: „Татице, ти као да то не знаш, а ја мислим да добро знаш“.
Па, кад једном тата није био с нама, одједном се појавише авиони, три или четири, о Боже, ниско, мислим срушиће нам кров или закачиће се за борове… Машу они чаршафом, машу, машу: ја трнем од страха, не знам шта ће се десити. А Бранкица им одмахује. И одлетеше.
Бранкица је отишла занавек, децембра 1933. у 21. години живота“.
(www.palelive.com)
