Замислите тврђаву због које су се дописивали краљеви, банови и дубровачка господа, око које су ратовале три војске, и чије се име у старим списима пише на седам различитих начина. А онда замислите да данас нико не може са сигурношћу да вам покаже гдје је стајала. Добродошли у причу о Ходидједу.

Шифра у дубровачким писмима

Дубровчани су у петнаестом вијеку били најбоље обавијештени људи на Балкану. Њихови трговци ишли су караванским друмом од мора до Дрине, преко Врхбосне, Пала и Праче, а свака важнија вијест завршавала је у писмима која су слали краљевима. У тим писмима, као нека шифра, стално искрсава исто име: Chodidich, Chodidieth, Chodidicum, Codiviet, Chodiech.

У октобру 1435. Дубровчани јављају да се турски војвода Барак, пошто је опљачкао дио Босне, „повукао са Турцима према граду Ходидједу“. Шеснаест година касније, у прољеће 1451, савјетују славног угарског војсковођу Јанка Хуњадија (Јанко Сибињанин): ако лично дође са војском у Босну, „брзо ће освојити град Ходидјед, који је у рукама Турака, и сву Босну, тако да Турци више не би имали никаквог приступа у Босну“.

Другим ријечима: ко држи Ходидјед, тај држи врата Босне.

Ноћ кад је горјело Подграђе

Најдраматичнији документ носи датум 26. април 1459. Дубровчани пишу угарском краљу Матији Корвину и, између вијести о папи и напуљском краљу, спомињу и ово:

„Краљ Босне напао је са својом војском мјесто звано Ходидјед, преко којег је Турцима био отворен пут у Босну. Подграђе, које је било велико и пуно народа, спалио је; народ је дијелом побијен, а дијелом одведен као плијен. Град опсједа…“

Застаните мало над том реченицом. Босански краљ Стефан Томаш пали насеље под тврђавом, у којем су, вјероватно, живјели и његови некадашњи поданици, јер је тврђава у турским рукама већ осам година. Подграђе „велико и пуно народа“ претвара се у пепео. Тврђава се, изгледа, ипак није предала. Четири године касније, 1463, под Турке је пала цијела Босна.

Тврђава од педесет стражара

Шта се дешавало послије? Османски попис из 1455. биљежи „вилајет Ходидјед“ и у њему село Ходидјед са 36 кућа зидара. Били су ослобођени пореза, а заузврат су морали да одржавају тврђаву. Ту „сједи“ и војвода Скендер, човјек Иса-бега Исаковића, крајишника из Скопља, кога историчари повезују с настанком Сарајева.

Још почетком шеснаестог вијека тврђава је жива. Аустријски археолог Мориц Хернес 1880. биљежи, према историчару Константину Јиречеку, да се „Кобидел“ још 1550. помиње као град са посадом од 50 људи.

Ипак, најживљу слику Ходидједа није оставио ни војник ни порески писар, него један путник. Крајем марта 1550. из Венеције је кренуо Катерин Зен, млетачки племић и изванредни посланик код султана Сулејмана, копном преко Балкана ка Цариграду. На Петровдан, 29. јуна, изашао је из Сарајева и ушао у планинске кланце. Ту је, како биљежи, видио „тврђаву те земље на врху једног високог брда, коју су подигли Турци“.

У њој је могло стати више од 400 људи, а држао ју је кастелан са 50 другова. Зен је зове Codidel. Неколико сати даље, кад је прешао превоје, Зен је записао још нешто: „видјесмо један разорен град на обронку једног брда, који је припадао господару Босне“. Који је то град, и ко је тај „господар Босне“? Одговор вјероватно лежи у паљанској Градини. О томе више у тексту „Путопис Катерина Зена из XVI вијека: Ходидјед и разорени град“.

Шехиди на ливади

А гдје је тај град? Ту почиње права авантура.

Хернес је 1880. пјешачио старим, одлично поплочаним караванским друмом од Праче преко Хана Пале до Сарајева. Код Булог-хана, у кланцу Миљацке, нашао је двадесетак стећака, а мало ниже врло старо турско гробље које се зове Шехидлер, „мјесто свједока“. Мјештани су му рекли да ту леже муслимански борци пали у вјерском рату. А преко пута, на лијевој обали Миљацке, на стрмој стијени у подножју Требевића, дизала се рушевина коју су звали Стариград.

Хернес је записао и предање: Стариград је освојен тако што су га гађали са висине Требевића, „и тада су пали и борци за Куран који почивају на Шехидлеру“. Стећци с једне стране ријеке, нишани с друге: два гробља једне битке, како је то лијепо рекао Хернес.

Мађарски лист „Пешти напло“ 1886. пише исто: најстарији турски споменик Сарајева је гробље мученика, у којем леже „османски ратници пали у XV вијеку при опсади Стариграда“. А према другом предању, које је забиљежено 1901, султан је свој град топовима „тукао“ из Булога.

Четири дана ватре

Рушевина је дочекала и аустроугарску власт. У септембру 1887. будимпештански листови јављају вијест под насловом „Пропаст једног босанског града“. У Стариграду, „три сата од Сарајева, на обали Миљацке“, четири дана је бјеснио пожар. Запалиле су се старе греде у рушевинама, а нико није знао зашто. Сарајевске новине молиле су музејско друштво да спаси „посљедње остатке“.

Када је 1906. прорадила Источна пруга, путници су из воза, одмах иза Козије ћуприје, гледали „рушевине старог града „Стариграда“, који је при освајању Босне пружио освајачима жилав, али узалудан отпор“. Мађарски хонведи у августу 1914. марширали су, пише у историји њиховог пука, „од Булога преко Ходидједа до Грабавика“. Име је још стајало на војној карти.

Обрт: Писар који „није погријешио“

Све би било јасно да се 1978. у причу није умијешао сарајевски историчар и архитекта Алија Бејтић. У једном старом судском протоколу прочитао је да се „тврђава Ходидјед налази у самом Сарајеву“. Најприје је помислио да је писар „грдно погријешио“. А онда је нашао документ из 1709. године: од Порте се тражи да се оправи „тврђава Ходидјед у граду“, оштећена у походу Еугена Савојског 1697, кад је Сарајево изгорјело, а у тврђави се „склонило 400 душа“.

Та тврђава је данашња Бијела табија на Вратнику. По Бејтићу, постојала су два Ходидједа: стари, на Вратнику, кључ Босне из петнаестог вијека, и млађи, код Булога, који су Турци подигли око 1455. Временом је име заборављено у граду, а остало је само уз рушевину у кланцу. Ако је то тачно, онда је „велико подграђе“ спаљено 1459. било зачетак Сарајева.

Дакле, гдје је Ходидјед? На Вратнику, на стијени изнад Булога, или, као што то бива у добрим загонеткама, помало на оба мјеста?

Шта још крије Градац

Ко данас крене трагом Ходидједа код Булога, стићи ће на Градац, узвишење од 1.099 метара изнад села које се и данас зове Одиђед. Ту је по неким историчарима, стајало утврђење са главном кулом, иако остатака нема.

Историчарка Свјетлана Самарџија убраја Ходиђед међу „столне градове“, а жупа Врхбосна пружала се „све до утврђења Ходиђед на Булозима“. Тврђава је мијењала господаре као на тасу: Павловићима су је Турци узели 1428, угарски војвода Матко Таловац отео ју је накратко, а војвода Барак повратио у љето 1435. и улогорио се на заклоњеној заравни код Драгуља, која се по њему и данас зове Бараковац. Ни под Турцима тврђава није била празно име: од 1555. до 1800. село Љубогошта било је тимар диздара тврђаве Ходидјед.

Народ је, наравно, испричао своје. Град је, кажу, градила Проклета Јерина, свака мушка глава морала је дати „три литре злата“, а одбрану је сломио издајник који је Турцима одао гдје је вода. Благо је и даље у рушевинама, а на Благовијести у ноћи изнад њих гори модар пламен. Ходидјед је остао бојиште и много касније: око њега се, по Мазалићу, 1832. завршила буна Хусеин-капетана Градашчевића, а аустроугарска војска је 1918. на Градцу ископала ровове, усјекла бункер у стијену и у литице забила гвоздене алке за телефонске жице. Ти трагови се виде и данас.

Пале у сјенци Ходидједа

За Паљане ова прича има и један лични детаљ. Десет година након пожара из 1459. османски попис биљежи у нахији коју ће касније звати Пали насеље Подграђе са 74 хришћанске куће. Да ли су то они који су преживјели ватру и вратили се? Или је ријеч о другом подграђу, оном испод Градине на Горњим Палама? Сам Хернес, пролазећи 1880. поред Хан Пала, примијетио је „лијево на брдима, на купастом вису, рушевину једног безименог града“. Безименог. Као да је и он чекао да му неко врати име.

Народ, изгледа, није заборавио. У једној приповијеци објављеној 1980. мјештани Потока, Прибња и Долова 1942. бјеже пред казненом експедицијом „у гудуре и пећине између двије Миљацке, све до Ходиђеда, древног старобосанског града који је ко зна колико пута спасавао претке од освајача“.

Можда је то најтачнији опис. Ходидјед није само тачка на карти. То је мјесто гдје се, вијековима, бјежало и бранило.

Да ли сте знали?

• Име Ходидјед у старим списима пише се најмање седам пута другачије: Chodidich, Chodidieth, Chodidied, Chodidicum, Chodiech, Codiviet и Ходидид. Дубровачки писари, очигледно, нису имали правопис.
• Козија ћуприја, поред које пролази пут ка Ходидједу, по народу је „римска“. Хернес је још 1880. тврдио да није: саграђена је у 15. или 16. вијеку, кад је караванска трговина према Цариграду поново оживјела.
• Хернес је 1880. ишао караванским друмом широким три метра, поплочаним каменом, „тако добро очуваним као да је управо завршен“, са степеницама на сваких сто корака.
• У септембру 1887. стари град у кланцу Миљацке горио је четири дана, а нико није сазнао зашто.

Повезано:

Када су Вукашинови синови постајали Мустафе: Паљански крај у османским пописима