Изнад врела Миљацке налазе се остаци средњовјековног града, а у његовој близини двије некрополе стећака. Стари записи помињу властелине, куле и надгробне споменике, док један османски попис отвара питање постојања великог насеља под градом. Истраживали смо шта је од свега тога остало до данас.

Замислите Горње Пале прије пет или шест вијекова. Из долине се подиже дим са огњишта, на околним њивама људи обрађују земљу, а високо изнад њих, на стјеновитом узвишењу, стоји утврђени град.

У његовој кули стражар осматра путеве који воде према Прачи. Негдје у подножју живе породице земљорадника, занатлија и људи који својим радом одржавају властелински посјед.

А када неко од становника умре, његова породица га сахрањује на једном од оближњих гробаља. Над појединим гробовима подижу се тешки камени споменици.

Пет вијекова касније, од града су остали зидови, од насеља тек могући трагови у историјским записима, а на падинама брда још стоје стећци.

И управо они отварају једну занимљиву причу.

Град изнад извора Миљацке

На брду Градина, изнад врела Паљанске Миљацке, налазе се остаци утврђења чији коријени сежу много дубље у прошлост него што би се на први поглед могло претпоставити.

На овом мјесту постојало је праисторијско утврђено насеље, затим римско утврђење, а у средњем вијеку подигнут је град чији су остаци сачувани до данас.

То значи да су различите генерације, раздвојене стотинама година, препознавале исту предност овог брда: прегледан положај и могућност контроле околине.

Истраживач Ђоко Мазалић описао је остатке средњовјековног утврђења. Град је имао округлу главну кулу, зидовима ограђено двориште и кулу која је штитила улаз.

Није то био раскошни дворац из бајке, већ утврђено сједиште прилагођено немирним временима.

Ко је у њему живио?

Име господара до данас није утврђено. Зна се да је овај простор у касном средњем вијеку припадао ширем подручју власти породице Павловић, једне од најзначајнијих властелинских породица средњовјековне Босне.

Могуће је да је Градина била сједиште неког локалног властелина, човјека који је управљао околним посједима и становништвом.

Али, ко је он био, коме је полагао рачуне и гдје је сахрањен – то још не знамо.

Подграђе са 74 куће – велико село под тврђавом?

Један стари попис могао би да буде важан дио ове приче.

У османском попису из 1468/69. године помиње се насеље Подграђе са 74 хришћанске куће.

Сам назив Подграђе упућује на насеље испод града, односно утврђења. Таква имена нису била необична у средњем вијеку: око утврђених градова често су настајала насеља у којима су живјели они који су град снабдијевали храном, робом и другим потрепштинама.

Може ли се ово Подграђе довести у везу са Градином изнад Миљацке?

Географски и историјски, таква могућност је врло вјероватна. Ипак, само подударање назива није довољан доказ да је ријеч о истом насељу.

Ако би се та веза потврдила, 74 пописане куће говориле би о значајном насељу за тадашње прилике. Број становника не можемо прецизно утврдити, али је готово извјесно да би био знатно већи од броја домаћинстава.

И то нас доводи до сљедећег питања: гдје су сахрањивани људи који су овдје живјели?

Главичице – дванаест камених споменика у трави

На локалитету који се данас назива Главичице, а које су дио ширег назива Читлук у Горњим Палама, затекли смо дванаест стећака.

Осам их је у облику сандука, а четири су сљемењаци — надгробни споменици чији горњи дио подсјећа на двоводни кров куће.

Неки су дубоко утонули у земљу. Други су оштећени, а њихове површине толико истрошене да је тешко разазнати да ли су некада имали украсе.

Ови камени споменици нису само занимљив археолошки призор. Они су један од ријетких преосталих материјалних трагова људи који су прије више вијекова живјели на подручју данашњих Пала.

У свом чувеном дјелу Стећци – каталошко-топографски преглед из 1971. године, Шефик Бешлагић биљежи некрополу у Горњим Палама, на некадашњој њиви Миље Петровић, поред пута према Корану.

Тада је евидентирано 15 стећака – девет сандука и шест сљемењака. За један је наведено да је украшен мотивом крста.

Читлук је назив османског поријекла, повезан са земљишним посједом или имањем. Сам назив не доказује да је ту постојало средњовјековно властелинско имање, али је занимљив траг у проучавању историје овог простора.

Седам стећака код Градине и једно велико питање

У близини Градине налази се још једна група стећака. Данас их је видљиво седам. Међу њима посебно се издваја један велики надгробни споменик.

Његова величина намеће примамљиву помисао: да ли је испод њега сахрањен неко ко је имао посебан положај у тадашњем друштву? Можда чак и господар оближњег града?

То би било занимљиво објашњење, али за сада остаје претпоставка. Велики стећак не мора нужно означавати гроб властелина, а идентитет покојника не може се утврдити без додатних истраживања.

Бешлагић је за локалитет Градина забиљежио 13 стећака, шест сандука и седам сљемењака. Помиње и необичан сљемењак са четири кровне плохе.

Оно што се одмах примјећује јесте велика разлика између ове двије некрополе. Док су стећци на Главичицама углавном мањих димензија, скромније израде, оштећени и дубоко утонули у земљу, они код Градине су знатно масивнији, правилније обликовани и много боље очувани. Разлика је толико упадљива да се намеће питање да ли су на ова два мјеста сахрањивани људи различитог друштвеног положаја.

Могуће је да су на Главичицама почивали обични становници средњовјековног насеља, док је некропола ближе утврђеном граду била намијењена имућнијим породицама или припадницима локалне властеле. Ипак, величина и обрада стећака саме по себи нису довољне да се утврди друштвени положај покојника. За сада је то само претпоставка, али једна од оних које овај локалитет чине посебно занимљивим.

Једно је, међутим, несумњиво: на овом малом простору средњовјековни град, стара гробља и камени надгробни споменици чине изузетно занимљиву историјску цјелину.

Шта се догодило са осталим стећцима?

Ако у једном извору пише 15, а на терену данас видимо само 12, намеће се питање: гдје су остали?

Најлакше би било рећи да су нестали.

Али историја ријетко нуди тако једноставне одговоре.

Неки стећци могли су временом потпуно утонути у земљу. Други су можда зарасли у густу вегетацију или су толико оштећени да их је тешко препознати. Могуће је и да су поједини споменици помјерани, али за то на овим локалитетима немамо непосредне доказе.

Постоји и друга могућност: да стари истраживачи и данашњи посјетиоци нису бројали потпуно исте групе споменика.

Зато је важније утврдити гдје су тачно биле описане некрополе него само упоређивати бројеве из различитих година.

Систематско снимање терена, мјерење сваког стећка и израда прецизног плана могли би дати одговоре на многа од ових питања.

Када камен остане, а имена нестану

Име господара Градине до данас није познато. Не знамо ни ко је клесао стећке, нити чије кости почивају испод њих. Али нису баш сва имена људи из овог краја изгубљена у времену.

Османски пописи сачували су нешто што камен није – имена становника Подграђа и њихових очева. Тако из пописа 1530. године сазнајемо за Божидара, чији су синови носили имена Хасан, Мехмед, Абдија, Јусуф, Хусеин и Ахмед. Вукашин је имао синове Мустафу, Балабана и Балију, а Радивоје Оруча, Мехмеда и Скендера. У истом попису налазимо и Владка, сина Вукаса, Радина, сина Милоша, и Радивоја, сина Радина, који су остали хришћани.

У тим именима огледа се вријеме великих промјена. Синови су носили другачија имена од очева, мијењала се вјера, али су породичне везе и називи старих имања остајали забиљежени. Чак и у попису из 1604. године, када у Подграђу више нису евидентирана хришћанска домаћинства, земља је још носила имена Радоње, Радина Милошева, Божидара Милобрадова и других некадашњих власника.

Ако је ово Подграђе заиста било насеље испод Градине, онда су неки од тих људи можда ходали истим путевима којима данас пролазимо, обрађивали земљу око старог града и посматрали камене споменике својих предака. Ипак, за сада не можемо утврдити да ли је ико од њих сахрањен на некрополама које смо истражили.

И тако се, између камена који чува гробове без имена и пожутјелих страница које чувају имена без гробова, полако назире слика једног давно несталог свијета.

Јер, када вијекови прођу, а људи нестану, понешто од њих остане записано на папиру, понешто у камену – и тек заједно почињу да причају своју причу.

Погледајте видео: Двије некрополе стећака у средњовјековном Подграђу

У нашем видео-прилогу погледајте остатке Градине, двије некрополе у Горњим Палама, снимке стећака и мјеста на којима се некада одвијао живот испод средњовјековног града.

Извори и литература:

1. Шефик Бешлагић, Стећци – каталошко-топографски преглед, Сарајево, 1971, стр. 264–265.
2. Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, том 3, Сарајево, 1988, одреднице 15.65 Читлук, 15.114 Градина и 15.233 Крс.
3. Ђоко Мазалић, рад о средњовјековној Градини у Гласнику Земаљског музеја.
4. Османски попис Босанског санџака из 1468/69. године, за даљу провјеру идентификације Подграђа.
5. Теренски обилазак и евиденција сачуваних стећака, октобар 2026.

Повезано:

Када су Вукашинови синови постајали Мустафе: Паљански крај у османским пописима