У Поповом долу код Мокрог четворица браће држала су заједничку земљу. Двојица су се звала Јусуф и Мустафа, друга двојица Радун и Радич. Отац им је био Драгић. Османски писар забиљежио их је 1530. године, не слутећи да ће његов порески списак готово пет вијекова касније откривати породичну причу. У њој су иста очевина, различита имена и велика промјена која је захватала паљански крај.

Четири брата, једна очевина

Османског пописивача је 1530. године занимало ко користи земљу и колика су његова давања. Захваљујући том послу, сачувана су имена Драгићевих синова и њихових парцела: Двориште, Баћин Поток, Осоље, Жени Ступ и Врчевац.

За те земље писар додаје да су припадале области Павловића. Некадашњи господари већ одавно нису владали, али се њихово име још користило да објасни чији је то крај био.

Имена браће упућују на породицу у којој су двојица синова примила ислам, док су друга двојица задржала хришћанска имена. Заједнички посјед, међутим, нису раздвојили.

Постоји и додатна зачкољица: били су синови војнука, човјека с посебним службеним обавезама, а царском наредбом уписани су као раја. Уз промјену вјерског живота, мијењао се и положај породице пред државом.

Село се звало Попов Дол. Извор га смјешта близу Мокрог, али његов тачан положај данас није утврђен. Можда неко од мјештана и даље зна долину или њиву чије име чува одговор.

Попов Дол – попова долина. Назив природно упућује на земљу повезану са свештеником. У Подграђу, које историчари повезују с Палама, попис биљежи и њиву Поповац.

То су трагови старијег хришћанског живота и важна полазишта за истраживање српског православног свештеничког присуства. Не откривају сами по себи када је име настало или гдје је била црква, али показују колико дуго назив земље може надживјети човјека.

Још необичнији запис налази се 1604. у селу Кљун. Тамо се помињу „баштина попа Данешине“ и посјед који држи „Ибрахим, син попов“.

Уз муслиманско име сина остало је записано очево свештеничко занимање. Писару је то помогло да препозна човјека; нама отвара причу о промјени вјере унутар свештеничке породице.

Кљун је у попису наведен послије Подграђа, али још није поуздано утврђено гдје се налазио. Зато ову причу засад можемо смјестити на странице истог дефтера, али не и сигурно на данашњу карту Пала.

Отац Вукашин, син Мустафа

У Подграђу 1530. писар биљежи баштину Радоње, сина Радоја, у посједу Махмуда – његовог сина.

Овдје нема нагађања о сродству. Отац, син и земља повезани су истим записом. Махмуд користи очевину која и даље носи Радоњино име.

Слични примјери нижу се по околним селима. У Подграђу су Мустафа, син Вукашина, Скендер, син Радића, и Хасан, син Божидара. У Двориштима налазимо Ахмеда, сина Радоње, Скендера, сина Радована, те Ширмерда и Ферхада, синове Божидара. У Хоточини су Јакуб, син Божидара, и Ширмерд, син Вукашина.

Иза тих имена назире се промјена која је захватала старе српске породице. Дио новог муслиманског становништва потекао је од људи који су већ живјели у овом крају.

У истраживању српске прошлости Пала то су драгоцјени породични трагови. Словенско име само не одређује поуздано народност или вјеру сваког оца, али низ таквих уписа показује колико је промјена продрла у домаћу средину. Да је писар записао само „Махмуд“, Радоња би нам остао непознат.

Док су пописивачи биљежили промјене кроз куће и порезе, један православни свештеник оставио је свједочење другачије врсте.

Поп Вук је 1516. године преписао Псалтир у „мјесту Врхбосани, рекомем Сарајево“. На крају рукописа забиљежио је своју забринутост:

„Тада у те дане у тој земљи бјеше велико умножавање агарјанских чеда, а православне вјере христијанске у тој земљи – велико умањење.“

„Агарјанским чедима“ називао је муслимане. Његове ријечи, пренесене и у тексту о првој православној школи у Сарајеву, свједоче како је један савременик доживљавао раст муслиманске и слабљење православне заједнице. Свега четрнаест година прије записа о Драгићевим синовима.

Примање ислама ослобађало је од џизије

Примање ислама могло је донијети повољнији порески положај: ослобађање од џизије и олакшања код појединих других давања.

За породицу која је живјела од скромне жетве та разлика могла је бити знатна. Мање новца за порез значило је више средстава за храну, стоку или сјетву.

Истраживање економског историчара Леонарда Кукића, засновано на босанским пописима, налази већу склоност преласку на ислам у сиромашнијим насељима. Материјални подстицаји зато имају важно мјесто у објашњењу исламизације.

Знамо и да нова вјера није укидала све обавезе. Земља се обрађивала, производња пописивала, а приход дијелио према правилима државе.

Други су излаз тражили у одласку. Један запис из 1508–1511. године о хришћанима који су побјегли из области Павли и Ковач према Зворнику. Област Павли, некадашња земља Павловића, обухватала је и паљански простор.

Зворник је такође био под османском влашћу. Људи су, дакле, могли тражити повољније прилике унутар истог царства, на другој земљи или код другог носиоца прихода.

У Љубогошти 1604. налазимо „крстјанске пусте земље“. За Кострешу је раније записано да је била пуста и обрађивана споља.

Ко је отишао, ко умро, а ко привремено напустио посјед, из тих ријечи се не види. Остаје кратка одредница иза које је некада било домаћинство.

Девет млинова под планином

Између свих тих промјена ваљало је живјети. Подграђе је 1530. имало девет млинова и ступу за обраду сукна. Вода је покретала прераду жита и тканине, а попис биљежи пшеницу, зоб, просо, каплуџу, лан, лук, купус, мед и сијено.

У Хоточини је 1604. уписано шест млинова, уз давања везана за љетне и зимске испаше. Њиве, стада, ливаде и воденице чинили су привреду старог паљанског краја.

Очева њива могла је остати сину, док је право на одређена давања из ње припадало тимарнику. Он је приход добијао за службу; тиме није постајао приватни власник сваке парцеле.

Тако је Махмуд могао држати Радоњину баштину и истовремено извршавати обавезе према човјеку чијем је тимару припадала.

Посебан положај имале су влашке заједнице. Назив Влах у документима је повезан са сточарством, службом и посебним пореским статусом.

Зато Србе и Влахе не треба аутоматски раздвајати као двије непропусне групе. Народна припадност, језик, вјера и службени положај могли су се преклапати.

Повластице су пратиле обавезе. За влашке заједнице области Павли пропис из 1485. предвиђао је једног коњаника на десет кућа за војни поход.

Лакши положај заједнице подразумијевао је да она обезбиједи човјека за рат. Када су се мијењале потребе државе, могле су се мијењати и њене повластице.

Подграђе (Пале) је 1468/69. имало 74 хришћанска дома. Шездесетак година касније пописује се 75 муслиманских и свега неколико немуслиманских кућа.

Број домаћинстава остао је приближан, а вјерска слика се потпуно промијенила. Између два пописа било је сеоба, смрти, досељавања и дијељења домаћинстава. Ипак, имена очева и синова показују да су дио промјене проживјеле исте породице.

Још 1604. читају се Радоњина баштина, баштина Божидара Милобрадова, Вукићева земља и Марков посјед.

Драгићеви синови користили су заједничку очевину. Махмуд је држао Радоњину земљу. Неки други домаћини нестали су из записа, остављајући за собом „пусте“ парцеле.

А када би нови писар питао како се која њива зове, одговор је понекад још садржавао име њиховог оца.

Изворна основа: истраживање османских пописа из 1468/69, 1530. и 1604. године, навод о бјегунцима из 1508–1511, запис попа Вука из 1516. пренесен у тексту о сарајевској православној школи, те научни радови о порезима и влашком статусу. 

Повезано:

Камени свједоци Романије: Највећа некропола мраморова код Мајдана и Оточине