Истражујући аустроугарске архиве, дошао сам до једног необичног и до сада готово непознатог свједочанства о првим данима организоване управе на Палама послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године.

Ријеч је о фељтону „Мој Задушни дан у Босни 1878.“, који је објављен у „Баденским новинама“ (Badener Zeitung) 31. октобра 1906. године.

Писао га је у свом дневнику аустроугарски официр Хериберт Хилгерт, у вријеме тих догађаја као потпоручник у 31. ловачком батаљону. Иако је текст првенствено замишљен као ратни путопис, он данас представља далеко више од тога – једини је од писаних извора о настанку прве општинске управе на Палама.

Из његових записа сазнајемо да је Хилгерт био ађутант етапне команде, замјеник начелника и општински писар тек основане велике Општине Пале. Управо тај податак открива да је аустроугарска власт већ крајем 1878. године организовала локалну управу на Палама, о чијем се раду до данас знало веома мало.

Иако Хилгерт не наводи име свог претпостављеног, из његовог свједочења може се закључити да је први начелник Општине Пале највјероватније био аустроугарски официр или чиновник, док је сам Хилгерт обављао послове његовог замјеника и општинског писара.

Његова дужност није се завршавала административним пословима. Из фељтона се види да је био задужен за читав низ практичних послова који су пратили успостављање нове власти: организовање смјештаја војске, обезбјеђивање хране и огрева, уређење јавног простора, поправку и покривање објеката шиндром, изградњу и одржавање путева, па чак и уређење дворишта и башта. Другим ријечима, био је један од људи који су непосредно учествовали у првим корацима модернизације краја који је тек изашао из вишевјековне османске управе.

Посебно је драгоцјен податак да је прво сједиште Општине Пале било смјештено у Хану Пале, згради која се налазила у старој чаршији, на мјесту данашњег Ресторана „Бит“. Управо је ту Хилгерт организовао зимовање посаде, складиштио огрев и руководио бројним пословима локалне управе.

У наставку свог путописа Хилгерт напушта Пале и описује нове војне задатке које је добио након наређења да се јави у Сарајево. Његови записи потом прате борбе аустроугарске војске са турским јединицама и устаницима који су и након формалне окупације наставили отпор широм Босне. Истовремено, кроз његове личне утиске, описе Јахорине, Романије, Пала, старог пута, Козије ћуприје и бројних мјеста у централној Босни, добијамо драгоцјено свједочанство о једном бурном времену у којем се историја ових крајева мијењала из дана у дан.

У наставку доносимо превод Хилгертовог фељтона у цјелости:

Мој Задушни дан у Босни 1878.

У какве све ситуације и на какве све дужности човјек може доћи у једном војном походу, чак и када је то само окупација, искусио сам у изобиљу.

„Послије посљедњих борби био сам као нека дјевојка за све.“

Сад сам морао обављати један, сад други задатак, никада нисам имао мира и нисам чак имао времена ни да будем болестан!

Крајем октобра 1878. године нашао сам се поново у новој улози, на једном изложеном положају на Палама.

И након што сам тамо не само предузео све мјере за презимљавање, већ обезбиједио и дрва и храну, добио сам наређење да преузмем нешто сасвим друго!

Када сам јуче гледао преко винограда према јесењем Анингу, обузело ме је неко расположење потпуне усамљености и утонуо сам у далека сјећања.

Тако сам отворио свој изблиједјели дневник и на једној страници пронашао сљедећу забиљешку од 1. новембра 1878:

„Петак. — Сарајево — Блажуј.

Тежак растанак са Сарајевом. Јуче опроштајно вече, на коме су били сви официри батаљона!

Данас је потпуковник Раслио одржао почасни говор војницима, који су одговорили троструким ‘Живио!’

Потом се обратио мени, опраштајући се веома ласкавим ријечима. Нисам могао да одговорим.

Војници који су остајали довикивали су нам поздраве. Официри су се опраштали, зачудо веома потресени…” – Хериберт Хилгерт.

„Јанко, мој момак, плакао је када смо марширали из касарнског дворишта. И мени је глас застао, а очи су ми биле пуне суза!“

„У 12 часова стигли смо у Блажуј. Код Коронинија смо били позвани,“ стоји даље; тиме је мало, а ипак много речено.

Да бих објаснио ову епизоду, морам се мало вратити уназад.

Био сам на Палама, малом мјесту југоисточно од Сарајева, ађутант етапне команде, замјеник начелника и општински писар тек основане велике општине Пале, а уз то и градитељ, путар, први покривач кровова шиндром и баштенски умјетник.

Поред тога, морао сам дочекивати све јединице које су пролазиле и, ако је било могуће, обезбиједити им храну.

За једног поручника жељног искуства — сасвим довољно!

У ноћи са 30. на 31. октобар, након што сам наслагао велику количину дрва за зимовање у Хан Палама, које смо колико-толико оспособили за употребу, нисам могао заспати у козјој штали коју смо ми официри претворили у свој стан.

Тако сам затворио очи само да не гледам мрак.

Око девет часова одјекнуо је пуцањ.

Одмах обучен, пожурио сам са патролом према стражарским мјестима.

Шта се дешава?

— Тамо је пуцано!

Отишао сам тамо.

Један војник, регрут из 1869. годишта, играо се, како је тврдио, напуњеном пушком и разнио себи три прста десне руке!

Љекара није било!

Превили смо несрећника. За сада није осјећао болове.

Са срцем које је снажно лупало поново сам потражио свој лежај од сламе.

Око десет часова чуо сам повик:

— Стој! Ко иде?

Дакле — на ноге! Узбуна!

Шта се дешава?

Једна Патрола из Сарајева.

Донијела је наређење да одмах морам доћи у Сарајево како бих преузео транспортну команду над 120 резервиста који су упућивани у свој завичај, у Оточац.

Била је бурна ноћ.

Са Јахорине је дувао јужни вјетар, а са Романије је тутњала бура. У долини Пала све је хујало и јечало као у каквом вјештичјем котлу.

Одлучио сам да одмах кренем.

Мој посилни са ратном опремом, заједно са патролом која је ту требало да преноћи и са старим резервистима, требало је под командом једног водника наредног јутра да ми се придружи код батаљона.

Била је потпуна поноћна тама када сам ступио на стари римски пут који води ка главном граду.

Мој капетан ме је испратио један дио пута.

Читава долина била је пуна дивљих гусака и патака које је олуја натјерала овамо и које су своје незадовољство исказивале гласним гакањем.

Тако сам добио још неколико савјета, а онда је капетан стао.

— Драги К., сада се морамо растати — рече господин капетан. — Вјероватно се више никада нећемо видјети! Збогом!

Снажан стисак руке — и растадосмо се.

Ја сам наставио кроз мрачну ноћ.

Послије напорног хода стигао сам до моста на Миљацки. Како је силно хујао планински поток међу стијенама дивље клисуре!

Скренуо сам десно према Хан Љубогошти — „Љуби госта“ — и наставио даље неравним, каменитим путем.

Када је почело свитати, стигао сам до Козије ћуприје и ту наишао на бољи пут који је водио лијевом страном потока према Сарајеву.

Ујутро сам стигао у град, у касарну, и убрзо затим добио наређење са маршевском рутом.

Потом сам окупио своје људе и 1. новембра одиграла се сцена коју сам на почетку, према записима из дневника, укратко описао.

Мој Јанко је у посљедњем тренутку добио дозволу и смио је да ме прати до Блажуја. Није ме испуштао из вида. Али ни његове вјерне очи нису могле одбранити од невремена. Када смо стигли у Блажуј, избило је невријеме какво дотад овдје нисам доживио. Послије снажне грмљавине и сијевања, праћених обилним проломом облака, почео је да пада снијег. А ми смо требало да логорујемо на опустошеној њиви кукуруза.

Тада је наишао генерал-мајор Брукнер на коњу.

„Па, господине поручниче“, довикнуо ми је, „ви сте заиста човјек који је свуда! Прије четири седмице видио сам вас на Дрини, прије седам дана на Палама, а данас сте, несрећниче, овдје на овој кукурузној њиви усред снијега и кише! Шта радите овдје?“

„Марширам за Оточац!“

„И овдје намјеравате да логорујете?“

„Не, само да бар нешто скувамо, а затим ћемо потражити какав кров над главом!“

„Срећно!“

Тако је и било. Смјестили смо се у штале и сјенике, како се већ могло. Када је то било завршено, по позиву сам отишао код Коронинија. Убрзо се тамо окупило друштво у једној старој турској кући – чини ми се да је то некада био харем, сада већ безжена, као и група официра из разних родова војске. Највеселији су били официри 76. пјешадијског пука из Шопрона (Оеденбурга). Послије бројних прича о доживљајима, након скромне војничке вечере испружили смо се на под прекривен сламом да спавамо. А напољу је киша непрестано ромињала.

Други новембар, Душни дан, освануо је хладним јутром. Планине унаоколо биле су прекривене тешким облацима када смо кренули из Блажуја. Путеви су били без дна — боље речено, претворили су се у дивље потоке.

По таквом невремену, кроз кишу и снијег, стигли смо у Фојничку ћуприју, у чијој су близини 16. августа код Бијелаловца погинули неки од наших ловаца (припадника ловачког батаљона). То је била прва шумска битка у којој смо учествовали, а која се увече код поменутог мјеста претворила у гоњење Турака, у којем сам имао част да учествујем са својим људима.

Док сам тако посматрао тај крај, наврла су ми сјећања на 15. август. Били смо логоровали на једном турском гробљу изван Бусоваче. Пун мјесец обасјавао је мјесто и околину. Пошто сам те ноћи био на инспекцијској дужности, сједио сам на једном турском гробном хумку, извадио своју мапу из торбе и написао два писма за домовину, са напоменом:

„Предати послије моје смрти!“

Та писма и данас стоје неотворена у мојој торби.

„Како ли ће бити сутра?“ помислио сам.

На планинама испред нас горјеле су логорске ватре устаника, дугачка линија којој смо кренули у сусрет распоређени у три колоне.

На дан битке наш батаљон добио је Задатак претходнице у средишту. Тако је гласило наређење: „борба са задржавањем противника“. Нажалост, записи од 16. августа нису више сасвим читљиви. Била је то вишесатна борба у шуми, нарочито неугодна зато што се противник није могао јасно видјети. Међутим, приликом повлачења тачно сам се присјетио куда смо напредовали борећи се и гдје смо увече, послије бочног окршаја, подигли логор.

Поново сам гледао крај у којем смо доживјели свој први крвави окршај. Видио сам и мјеста на којима смо успут скупљали црне двопеке који су испали из торби (Торбас) погинулих Турака. Наши стомаци били су толико празни да нисмо могли одољети да не покупимо комаде хљеба који су лежали по земљи.

Пред нама се простирало широко поље. Нисмо имали цвијећа којим бисмо украсили мјесто у спомен на погинуле, али је зато небо просуло бијеле пахуље, тако да је до вечери читав крај био прекривен бијелим покривачем.

Уморни и мокри до коже, тражили смо заклон под крововима и мислили на оне који су у нашем првом ватреном крштењу положили своје младе животе. Такав је био наш Душни дан, далеко од домовине до које је требало да марширамо још двадесет дана — без сјаја и без свечаности, као што и савременици често погинуле са бојног поља испрате само тихом тугом, док их тек потомство обично поштује и одаје им почаст свим средствима која му стоје на располагању.

Ј. К.

(www.palelive.com / Пише Станишић Владимир)