Битка за Мокро и Гласинац: Ноћ при мутној мјесечини

Како је аустроугарска војска у јесен 1878. преко Романије и Гласинца запосјела источну Босну, и зашто окупација за Србе није била ослобођење, него само смјена господара. У један сат послије поноћи, 21. септембра 1878, кад је над Романијом изашао мјесец, преко седам и по хиљада царских војника кренуло је без иједне упаљене ватре преко висоравни Гласинац. Пред њима су горјеле логорске ватре људи који их нису очекивали прије свитања. До поднева је све било готово, а источна Босна је добила новог господара.

Срби у Босни и Херцеговини дочекали су 1878. с великом надом. Три године раније планула је Невесињска пушка. Устанак херцеговачких и босанских Срба против османске власти, против намета, кулука и беговске самовоље, покренуо је цијелу Источну кризу. За устаницима су у рат ушле Србија и Црна Гора, а затим и Русија. Кад је руско-турски рат завршен, чинило се да је дошао крај вишестољетном ропству.

Али карта Балкана није се цртала у Невесињу, него у Берлину. На конгресу великих сила у љето 1878. Босна и Херцеговина није припала ни Србији ни Црној Гори. Једним чланом уговора Аустро-Угарска је добила право да је „запосједне и њоме управља“, док је земља формално и даље припадала султану. За народ који је три године гинуо за слободу то је била горка вијест: умјесто ослобођења, стигао је нови господар.

У Бечу су рачунали на брзу шетњу. Отпор је ипак био жесток, али га нису пружали Срби, него домаће муслиманско становништво које је бранило стари поредак, дијелови османске војске и добровољци из Новопазарског санџака. Главна колона под командом фелдцајгмајстора Јосипа Филиповића морала је Сарајево освајати улицу по улицу. Град је пао 19. августа 1878. Вођа отпора, Хаџи Лоја, извукао се рањен и нестао у брдима на истоку. Тамо се, иза Романије, отпор почео поново окупљати.

Мјесец дана тишине

Послије пада Сарајева на југоистоку Босне настао је мјесец дана необичног затишја. Војска је чекала појачања, а за то вријеме опасавала је град шанчевима. Први од њих никнуо је на „Рес врху“, баш на цести која води према Мокром. Препуни град једва је хранио сам себе, па су из Сарајева на све стране ишли одреди по стоку, жито и сијено. Стока се узимала од сељака, а наредба за једну такву експедицију изричито каже да се признанице за одузето издају „само мирним хришћанима“. Нови господар је, дакле, од првог дана правио разлику међу поданицима.

Један такав одред стигао је на Пале већ 23. августа. Бригада пуковника Вилеца кренула је путем према Горажду, у долину Палошчице (горњег тока Миљацке) и Репашнице, јер се причало да се тамо крећу наоружане групе. Сутрадан, 24. августа, генерал Копфингер повео је шест батаљона преко Мокрог на Романију. Почела је киша и падала је тридесет шест сати без престанка. На Гласинцу нису затекли никога. Устаници су се повукли још у ноћи, а код предстража се појавио мудир из Чајнича и у име народа понудио предају.

На повратку је стигла дојава да у оближњем засеоку лежи рањени Хаџи Лоја. Према једном извјештају из тог времена, ранио се сам, при нехотичном опаљењу властите пушке. Батаљон је одмах послан по њега, али је стигао неколико сати прекасно. Лојини људи су га већ били однијели према Рогатици.

Четрдесет хиљада које није било

Увече 1. септембра, око девет сати, у штаб у Сарајеву стигло је неколико хришћанских избјеглица из Мокрог. Донијели су страшну вијест: према селу иду наоружани људи из Зворника и Рогатице, њих четрдесет хиљада, пљачкају куће и одводе стоку. Два сата касније дојахали су коњаници с Гласинца, предвођени православним свештеником. Према њима, двадесет пет хиљада људи већ је прешло Романију и улогорило се код Мокрог.

Та бројка је била претјерана; стварно их је било око хиљаду. Али страх романијских сељака био је стваран. Између двије војске, старе и нове, највећу цијену плаћали су они чија су се села нашла на путу. У један сат послије поноћи фелдмаршал-лајтнант Тегетхоф добио је наређење да са својом VI. дивизијом крене на Романију.

Романија изнад Мокрог није била брдо које се осваја јуришем. Службени извјештај је описује као камену стијену дугу пет до шест хиљада корака, уз коју пут вијуга у серпентинама. Зато је Тегетхоф подијелио дивизију на три колоне. Средња, под пуковником Пителом, требало је да иде право уз серпентине и држи противника у мјесту. Лијева, коју је Тегетхоф водио лично, кренула је у велики обилазак преко Кадиног села. Десна је требало да обиђе стијену с југа.

Тегетхофова колона марширала је 2. септембра по киши и мраку. Водичи, мјесни сељаци, губили су правац, а војници су се кретали „човјек иза човјека“, у колони дугој преко два сата хода. Десној колони било је још горе. У магли је сатима кружила по шумама око Јеловаца и Лупоглава, неколико пута се враћала на мјесто које је мало прије напустила, а бечке новине су касније писале да је залутала „до близу Пала“.

Засједа у магли

У зору 3. септембра Пителови војници из 38. пука пењали су се уз серпентине изнад Мокрог. Магла је била толика да се није видјело ни десет корака. Онда се, некако око пола седам, магла на тренутак разишла, и с околних стијена, са сто педесет корака, сасула се ватра.

Претходница се бацила у заклон иза најближе камене ивице. Једна чета је упала у три куће поред пута, пробила пушкарнице у зидовима и бранила се у њима као у тврђави. Одозго су одјекивали рогови и повици „Алах!“. Пител је имао наређење да се не упушта у јуриш, него да држи противника док га обилазне колоне не обухвате с бокова. Држао га је шест сати.

Око пола један по подне ватра са стијена одједном је ослабила. Тегетхоф је, послије марша од којег су људи падали с ногу, избио на сјеверни гребен Романије, на Зелену воду. Око два сата ушао је у Хан на Романији. Мало касније Пителови људи избили су на Караулу, на рубу висоравни, и затекли празан логор „за више од хиљаду људи“.

Царска војска изгубила је четрнаест мртвих и педесет рањених, готово све из 38. пука. Према Филиповићевом извјештају, браниоци су имали тридесетак мртвих и повукли су се према Зворнику и Рогатици. На Романији су одмах никли блокхаузи од камена и дрвета. Пут је поправљан, а мјесни људи су на њему радили за седамдесет крајцара дневно. Од 8. септембра Мокро је имало телеграф са Сарајевом. Романија је постала истурена тврђава нове власти.

Пале, Витез и Прача

У двије седмице које су слиједиле, из Мокрог се на све стране слало у извиђање и по храну. Шестог и осмог септембра једна чета прошла је преко Прутина и Пала и није срела никога. Петнаестог септембра потпуковник Рицети повео је два батаљона, пола батерије и вод хусара долином Палошчице и Репашнице, „преко Пала, Улие и Витеза према Прачи“, да купи храну и одузима оружје. На том путу, одмах уз Подвитез, леже и Горовићи. Исти дан пуковник Лемаић, заповједник Романије, послао је у Сарајево седамдесет осам товарних коња и стотину двадесет кола сијена сакупљених по околним српским селима.

На Палама се није пуцало из топова, али мира није било. На трговачком путу Сарајево – Горажде – Нови Пазар харала је хајдучка дружина неког Јакшића. Тек кад је на Пале стигла стална посада, чета 52. пука, дружина се разбјежала. За паљанска и романијска села то је значило нову власт у сваком засеоку: војнике на конаку, реквизиције и одузимање оружја.

У међувремену су уходе с истока јављале све горе вијести. На рубу Гласинца, код Шенковића, Читлука и Куле, окупљала се озбиљна сила. Долазили су људи из Власенице, Сребренице, Вишеграда, Рогатице и Горажда, а с њима и Арнаути из Пљеваља и Колашина, с топовима.

Појачање стиже из блата

Средином септембра у Сарајево је стигла I. пјешадијска дивизија фелдмаршал-лајтнанта Јосипа Вечеја. Иза ње је био тежак марш од Брода преко Добоја, Жепча и Зенице. Хроничар 41. пука, из далеке Буковине, забиљежио је логор на турском мезарју „у правом мору блата“, ноћ без сламе и без сна у мокрим униформама, и дан кад су товарни коњи једне бригаде изгубили осамдесет три потковице.

Наредбом од 18. септембра одлучено је да се људи окупљени код Шенковића и Бандин Оџака нападну изненада, прије зоре. Вечеј је из Сарајева кренуо 19. септембра у шест сати ујутро. У једанаест је био у Мокром, а до ноћи су се колоне успеле стрмом стазом „уз дивље разломљене стијене“ на Романију. Имао је једанаест батаљона и дванаест брдских топова, укупно 7.638 људи.

Кључ је био у једној процјени: браниоци ноћу нису слали патроле. Зато се 20. септембра ништа није радило на брзину. У подне се Вечеј с командантима договорио код Хана на Романији, а телеграфска станица је већ радила. Поподне су колоне тихо кренуле. Код Хана под Романијом није се смјела упалити ниједна ватра.

Један сат по поноћи

„У један сат ноћу дивизионар фелдмаршал-лајтнант Вечеј наредио је да се марш при мутној мјесечини настави у три колоне…“
Wiener Zeitung, 23. септембар 1878.

Кенигова колона провела је вече на одмору иза Балтића. У један сат послије поноћи, кад је изашао мјесец, кренула је даље. Око три сата војници су стајали на боку логора, који се јасно видио по мноштву ватри. Водич, мјештанин који је добро познавао крај, обећао је да ће до Бандин Оџака стићи у седам ујутро.

У пола девет пао је рањен мајор Грим. Капетан Јосип Порас у гужви је промашио правац, упао између два батаљона и ту погинуо. На брду Витањ браниоци су кренули у противнапад с ханџарима. Око девет сати све три колоне биле су у борби, а Ракасовић се појавио на висовима изнад Шенковића, браниоцима за леђима.

Око десет сати капетан Леополд Мастни из 41. пука обишао је кроз густо шибље десно крило и, под заштитом брдских топова које су топници на рукама извукли узбрдо, упао у камене шанчеве на врху званом Млади. Убрзо је пала и Кула Танковића. Браниоци су бјежали преко седла између Шенковића и Капић-хана према Соколовићима и Рогатици, а за њима су ишли плотуни. Први бјегунци прошли су кроз Рогатицу у шест сати увече, а пролазак је трајао до поноћи. Кроз Рогатицу је, причало се, прошло око три стотине рањеника.

Мед, гроб и пријеки суд

Истог дана увече Вечеј је о побједи јавио Сарајеву телеграфом са самог бојишта, а сутрадан је стигла честитка од цара. Погинули царски војници сахрањени су у заједничку гробницу на бојишту.

Хроничар 41. пука записао је још двије ствари, једну до друге, као да су једнако важне. У заробљеном логору војници су нашли двопек, кукурузно брашно, кромпир, сир и „велике количине меда“, па су посуде с медом те ноћи кружиле од ватре до ватре. А наоружани људи које су патроле похватале претражујући бојиште „доведени су у логор и стријељани по пријеком суду“. Била је то прва лекција о томе какав ред доноси нова власт: ко се с оружјем нађе на њеном путу, нема право на суд.

До Дрине

Даље се ишло без борбе. Двадесет другог септембра, по пљуску, војска је ушла у Рогатицу. Кајмакам и кадија изашли су јој у сусрет и добили рок до сљедећег јутра да се преда све оружје. До 28. септембра разоружано је петнаест околних села. Двадесет шестог септембра пала је Власеница.

Првог октобра поподне натпоручник Михаел Стипетић извео је из Рогатице двије чете 37. пука и с два мјесна водича ноћу прешао преко Праче. У пет ујутро, 2. октобра, код Горажда је заробио Хаџи Лоју.

Четвртог октобра извиђачи су јавили да је вишеградски мост празан. Браниоци су напустили шанчеве између четири и пет ујутро, а први преко Мехмед-пашине ћуприје на Дрини прешао је 3. батаљон 41. пука. Био је царев имендан, и Филиповић је тог дана могао јавити Фрањи Јосифу да је „устанак савладан и цијела земља у рукама царске војске“. Посљедња посада повучена је из Мокрог 26. октобра 1878.

Нови господар

За царску војску Бандин Оџак је постао легенда. Вечеј је добио Ред Марије Терезије. Капетан Франц Придалек добио је племство с предикатом „фон Бандин-Оџак“, па је име гласиначког засеока постало дио аристократског презимена. На Гласинцу (Код Црквине) је 1880. подигнут обелиск Вечејевој дивизији, а 1893. на бојишту је откривен споменик палим царским војницима. Пукови су све до Првог свјетског рата сваког 21. септембра у Чернивцима и Осијеку славили свој „Сенковић-дан“.

За Србе с Романије и из цијеле Босне прича је била другачија. Окупација је, истина, донијела више реда, цесте, школе и нешто сигурнији положај хришћана него под Турцима. Али земља није ослобођена, него запосједнута. Кметови су и даље давали трећину беговима, јер је нова власт задржала стари аграрни поредак. Године 1882. Херцеговина и источна Босна поново су се дигле, овај пут против аустријске регрутације. Тридесет година послије Берлина, 1908, Беч је земљу и формално припојио.

А кад је 1914. почео рат, показало се шта је аустроугарска власт за Србе заиста била. Услиједили су таоци, вјешала, шуцкоровски прогони, логори у Добоју и другдје, и велеиздајнички процеси. Тек 1918, с побједом српске војске и распадом Монархије, завршило се оно што је почело оне ноћи при мутној мјесечини на Гласинцу.

Ко је ко

• јул 1875.НевесињеПочиње устанак херцеговачких Срба против османске власти (Невесињска пушка).
• 1876–1878.Србија · Црна Гора · РусијаСрпско-турски, црногорско-турски и руско-турски рат.
• 13. јул 1878.БерлинБерлински уговор: Босна и Херцеговина не припада Србији ни Црној Гори, него се даје Аустро-Угарској на управу.
• крај јулаСаваАустроугарска војска прелази Саву и улази у Босну.
• 19. августСарајевоСарајево пада послије жестоке борбе. Хаџи Лоја бјежи рањен.

• 20.–25. 8.Сарајево · Рес врхГрад се утврђује. Први шанац ниче на цести према Мокром.
• 21. 8.према Мокром9. ловачки батаљон извиђа према Мокром.
• 23. 8.ПалеБригада Вилеца креће путем према Горажду, у долину Палошчице и Репашнице.
• 24. 8.5:30Мокро · РоманијаЕкспедиција Копфингера (6 батаљона) креће из Сарајева. Почиње киша која траје 36 сати.
• 25. 8.Гласинац · СоколацБранилаца нема. Мудир из Чајнича нуди предају.
• 26. 8.испод РоманијеПокушај да се зароби рањени Хаџи Лоја не успијева.
• 27. 8.СарајевоЕкспедиција се враћа.

• 1. 9.21 ч и 23 чСарајевоХришћанске избјеглице из Мокрог и коњаници с Гласинца јављају за „40.000“ и „25.000“ наоружаних.
• 2. 9.1 чСарајевоТегетхоф добија наређење да крене на Романију.
• 2. 9.7:30Сарајево · Хан БрезовицаДивизија креће из Сарајева, а код Хан Брезовице се у 10:30 дијели у три колоне.
• 2. 9.19 чКадино селоТегетхофова колона по киши и мраку стиже до Кадиног села.
• 3. 9.око 6:30МокроПителова колона пада у засједу на серпентинама.
• 3. 9.10:30Зелена водаТегетхоф избија на сјеверни гребен Романије.
• 3. 9.12:30–14:45Хан на Романији · КараулаБраниоци се повлаче, а војска заузима гребен.
• 3. 9.око 18 чЈеловци · ЛупоглавЗалутала десна колона стиже тек увече.
• 4.–8. 9.Мокро · РоманијаБлокхаузи, поправка пута, телеграф до Сарајева.

• 6. и 8. 9.Прутине · ПалеЧета из Мокрог иде преко Прутина и Пала.
• 6.–15. 9.Шенковићи · Читлуци · КулаНа рубу Гласинца окупља се око 1.500 бранилаца, међу њима и Арнаути.
• 15. 9.Пале · Горовићи · Витез · ПрачаЕкспедиција Рицетија по храну и оружје, „преко Пала, Улие и Витеза према Прачи“.
• 16. 9.Сарајево · МокроСтиже I. дивизија Вечеја. 71. бригада одлази у Мокро.
• 18. 9.СарајевоНаредба за изненадни напад прије зоре.

• 19. 9.6 чСарајевоВечеј креће с 11 батаљона и 12 топова.
• 20. 9.поднеХан на РоманијиСавјет команданата. Телеграф ради.
• 20. 9.15–19:30Балтићи · БјелосављевићиКолоне крећу без ватри.
• 21. 9.1 чГласинацНападни марш „при мутној мјесечини“.
• 21. 9.6:50ЧитлуциПрви топовски хитац бранилаца.
• 21. 9.7–9 чКула Танковића · МладиБорба у шуми. Рањен је мајор Грим, а гине капетан Порас.
• 21. 9.8:30–9 чШенковићи · ВитањУ борбу улазе Пител и Ракасовић.
• 21. 9.око 10 чМладиПада кључни вис, а затим и Кула Танковића.
• 21. 9.11–12 чШенковићи · Капић-ханБраниоци се повлаче према Рогатици.
• 22. 9.бојиштеСахрана погинулих. Заробљени наоружани људи стријељају се по пријеком суду.

• 22. 9.РогатицаВојска улази у Рогатицу без отпора.
• 23.–28. 9.РогатицаРазоружава се 15 села.
• 26. 9.ВласеницаЗаузета је Власеница.
• 2. 10.5 чПрача · ГораждеЗаробљен је Хаџи Лоја.
• 3. 10.Горажде8. бригада улази у Горажде.
• 4. 10.Вишеград41. пук прелази мост на Дрини. Филиповић јавља цару да је устанак савладан.
• 26. 10.МокроПовлачи се посљедња посада.

• 1879–1893.Беч · ГласинацОдликовања, обелиск Вечејевој дивизији (1880) и споменик царским војницима на Бандин Оџаку (1893).
• 1882.Херцеговина · источна Босна Устанак против аустријске регрутације.
• 1908.БечАнексија Босне и Херцеговине.
• 1914–1918.цијела БоснаПрогони Срба: таоци, шуцкор, логори, велеиздајнички процеси.
• 1918.БалканПобједа српске војске и распад Аустро-Угарске.

Извори

• K. k. Kriegs-Archiv, Abtheilung für Kriegsgeschichte: Die Occupation Bosniens und der Hercegovina durch k. k. Truppen im Jahre 1878, Беч 1879/1880, стр. 608–662, карта Tafel XIV.
• Jaromir Formanek: Geschichte des k. k. Infanterie-Regimentes Nr. 41, св. II, Чернивци 1887, стр. 800–826.
• Vinzenz Haardt von Hartenthurn: Die Occupation Bosniens und der Herzegovina, Беч 1878.
• Босанско-Херцеговачке Новине, бр. 9, Сарајево, 29. септембар 1878 („Борба на Гласинцу“, Ј. Лукеш).
• Wiener Zeitung, 6, 17, 23. и 24. септембар и 11. октобар 1878; 24. април 1879.
• Neue Freie Presse, 15. септембар и 11. октобар 1878; 4. мај 1879.
• Die Presse, 14. септембар 1878; 3. новембар 1893.
• Pester Lloyd, 24. септембар, 7. и 12. октобар, 4. новембар 1878.
• Fremden-Blatt, 6. новембар 1878; Bosnische Post, 1. новембар 1893.
• Новине су доступне у дигиталној збирци ANNO Аустријске националне библиотеке (anno.onb.ac.at).
• Карте: подлога © OpenStreetMap сарадници, SRTM; стил © OpenTopoMap (CC-BY-SA).