Огласи
SOKOLAC – Sokolac je srce Romanije, a ova planinska lepotica je duša cele Republike Srpske. To nije neki turisticki propagandni slogan, to je životno iskustvo na kome je stvarana Republika Srpska. Baš zato je reporterska ekipa Srpske stvari na svoj prvi zadatak otišla u Sokolac, jednu od temeljnih opština mlade srpske države. Kao i tri srca junacka – Romanija, Jahorina i Vucja Luka.
Po internetu i raznim knjigama možete pronaci da Sokolac ima velike privredne mogucnosti u proizvodnji zdrave hrane, bilja, a narocito onog lekovitog, turizma, a opet narocito onog sportskog. Na Sokolcu je i atletska staza sa najvecom nadmorskom visinom ma svetu, a mogu se pohvaliti i da su školski i univerzitski centar tih krajeva.
Lepo je sve obo cuti, ali mi smo krenuli jednom drugom vrlinom, a to je da su stanovnici Sokolca, ovi tvrdi Romanijci, njegova, ipak, dokazano najveca vrednost. Zato prvo kucamo na vrata domacina Sokolca, Milovana Cicka Bjelice, nacelnika opštine.
Zaticemo ga na radnom mestu u opštini, rešava, kaže svakodnevne probleme, a biće vremena i za reportere Srpske stvari. Lako se dogovaramo da razgovor o Sokolcu isprepletemo i njegovom biografijom jer je to, kažu, neraskidivo povezano, a videcete, tako cemo se najbolje razumeti. Na posljednjim izborima za nacelnika Sokolca, za Cicka Bjelicu ovde je glasalo preko 70 posto njegovih sugradana, baš onih koji ga najbolje znaju i tako ocenjuju.
– Još s pocetka devedesetih, kad se ratno zlo nadvilo nad Romanijom, znali smo da nam spasa nema ako ne dišemo kao jedan. Jula 1990. godine, bez dileme, otišao sam gde me i poslao moj narod, na Osnivacku skupštinu Srpske demokratske stranke u Sarajevo. U ratu sam i predvodio SDS u Sokolcu, a bio sam i u Glavnom odboru Republike. Tada je bilo najteže i nazad nije moglo – prica nam Bjelica.
Kakvi u Sokolcu, takav i Bjelica, pa se i nisu mogli dopasti Pediju Ešdaunu, visokom predstavniku tzv. medunarodne zajednice. Uzrecene su mu sve moguce administrativne zabrane: da nigde ne može da radi, da nema ni socijalno ni zdravstveno osiguranje… Optužiše ga da je glavni za organizovanu mrežu podrške Radovanu Karadžicu, prvom predsedniku Republike Srpske, koji im je najviše i smetao.
– Bio sam gradanin drugog reda i to ce trajati i više od 100 meseci. Nisu me slomili, jer ja i dalje sledim njegovu politiku, to je moj prvi predsednik Republike Srpske. Kada su videli da ne popuštam, usledila su i brutalna hapšenja. Prvi put u maju 20004. godine. Uhapsili su me u prodavnici, kada sam pošao na selo da posetim majku. Odveli me u neku NATO bazu, gde 30 dana nisam imao orijentaciju u vremenu i prostoru. Lomili su me jakim svetlom, glasnom muzikom i otrovima „nadražljivcima“ – seca se Bjelica.
Samo nekoliko meseci kasnije, u avgustu 2004. godine, uhapsili su ga prilikom otkrivanja spomenika Karadordu, dok je stajao pored srpskog prestolonaslednik Aleksandra Karadordevica. I opte 30 dana na provociranje, maltretiranje i mrcvarenje. Izdržao je i to.
Da bi izdao Radovana Karadžica nudili su mu tada prazan papir na koji je samo trebalo da upiše „cifru po izboru“, a onda da na drugom papiru napiše imena najbližih i zemlju gde bismo svi bili premešteni. Odbio ih je recima: „Sve i da znam gde je Radovan, nikada ga ne bih izdao, jer sam disciplinovani vojnik svog naroda, svog pokreta i Republike Srpske i takav cu i završiti“.
Nisu odustajali da ga slome, pa je tri nedelje proveo u zloglasnom Haškom tribunalu. Danas nevoljno prica o tim mucnim danima, ali su ostale zapamcene njegove reci:
– Srecan sam što sam doživeo dan da sam u Haškom tribunalu mogao da kažem pravu istinu o ratu u Bosni, ali i ulozi mog prijatelja i prvog predsednika Srpske. Odmah posle svedocenja u Hagu dobio sam više od 500 SMS poruka i isto toliko mejlova. Na mojoj fejsbuk strani je tada zabeleženo nekoliko hiljada poruka podrške. Zapravo, nije bilo ni jednog jedinog negativnog komentara. Cestitali su mi bez razlike i Srbi i Bošnjaci, i to valjda jasno govori da sam u Hagu rekao ono što ogromna vecina naroda oseca i zna. Rekao sam istinu u kojoj ništa nisam ni dodao, ali ni oduzeo.
Nacelnik Sokolca tvrdi da nije bio iznenaden što se kao svedok odbrane Karadžica, odmah iza njega, našao i aktuelni predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.
– To je bilo i politicko i istorijsko svedocenje iz koga se mogla zakljuciti prava uloga Radovana Karadžica i SDS-a u stvaranju Republike Srpske. Predsednik Dodik je kao predsednik Srpske imao obavezu da kaže pravu istinu, kao savremenik svih tih dogadaja i kao državnik koji odlicno shvata da se u Haškom tribunalu otpocetka nije sudilo po individualnoj odgovornosti vec kako bi se ispisala nova istorija. Presuda Karadžicu zapravo ce biti presuda celom srpskom narodu i celoj Republici Srpskoj – napominje Bjelica.
Svoje mišljenje o Haškom tribunalu Milovan Bjelica nije menjamo od tada do danas:
– Ocigledno nema volje da se promeni postojeca slika koja govori da je Haški tribunal zapravo farsa od Suda u kojem su Srbi i dalje satanizovan narod. Plašim se da bez promena na svetskoj politickoj sceni ne možemo da se nadamo nicem boljem. Medutim, to ne znaci da kao narod treba da se predamo. I dalje moramo da se borimo da istina ne bude zaboravljena – zakljucuje nacelnik Sokolca.
Razgovoru se vracamo o aktuelnoj, a pre svega ekonomskoj situaciji u Republici Srpskoj:
– Nije ni danas lako. Republika Srpska je u veoma teškoj ekonomskoj situaciji. Rasprodaju se privredna bogatstva, a para nema. Nedomacinski se posluje i svi se žale na svetsku krizu. A zaboravlja se da na dan medunarodnog priznanja Republike Srpske, 21. novembra 1995. godine, nismo ni marku bili dužni, a danas oko 4 milijarde konvertibilnih maraka. U ratu su nam radile fabrike namenske industrije, „Pretis“, „Famos“, „Cajevac“, a sad u miru pravimo dugove. Od velikih firmi ostale su samo ljušture. Parama od privatizacije „Telekoma“ ni traga, nema ih u investicijama – rezignirano nabraja Bjelica.
Na srecu, optimizam prvom coveku Sokolca ipak ne nedostaje:
– Za podršku koju sam dobio od mojih sugradana, moram dati sve od sebe. Kao i Sokolac, tako cemo jacati i Republiku Srpsku. Imamo mi buducnost, itekako. Ima Srpska jaku vodoprivredu, energetiku, šume, rudnike, dve termoelektrane i dve rafinerije. Malo se, nažalost, ulaže u istocnu Republiku Srpsku, a zna se koliko bi nam znacio dobar put od Zvornika do Sarajeva, to nam je strateški broj jedan. Ako neko ne ume od toga da napravi bolji život, onda cemo ga menjati. Imamo u oktobu izbore, to je prvi nacin i demokratski put – predlaže Bjelica, poznatiji kao Cicko.
Za kraj razgovora, jer pretpostavljamo da je ispred njegove kancelarije vec stvoren ozbiljan red preduzetnika, molilaca i saradnika, pitamo ga za još neku želju kojom bi obradovao sugradane:
– Voleli bi da nas ogreje oko srca poseta predsednika Srbije, Tomislava Nikolica. Pa onaj Josipovic, cim zvirne u Sarajevo, odmah traži ono malo Hrvata da ih pita kako su i šta da im pomogne. Mi bi predsednika Nikolica baš otvorenog srca docekali, ne samo da nam pomogne oko onog prioriteta broj jedan, Zvornik – Sarajevo, nego i da vidi manastir Svetog velikomucenika Georgija na Ravnoj Romaniji, pa i spomen groblje „Mali Zejtinlik“. Da cujemo njegovu rec, ali i on po koju našu. To bi stvarno bilo lepo – rece nam Milovan Cicko Bjelica dok smo se pozdravljali.
(www. palelive. com / Srpska stvar, 15. januar 2014. godine – Broj 1)
