Новосадски договор о језику из 1954: Највећи пораз српске филологије

0

На данашњи дан претежно српски и хрватски лингвисти усвојили су договор који није био дугог века, а којим је практично озваничен српско-хрватски језик.

Српско-хрватски је данас нешто попут оног хашког БХС-а (босанско-хрватско-српски), више политички конструкт него језик, одраз тежњи које су понајмање језичке и лингвистичке.

Озваничен на данашњи дан 1954. године Новосадским договором између претежно српских и хрватских лингвиста, српско-хрватски или хрватско-српски родио се из десетак тачака овог документа.

У првој се наводи да је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик, као и да је и књижевни језик, који се развио на његовој основи око два главна средишта, Београда и Загреба, такође јединствен. Са два изговора, ијекавским и екавским.

У називу језика у службеној употреби, како се наводи даље, треба истаћи оба његова саставна дела, и хрватски и српски, оба писма, ћирилица и латиница, равноправна су, као и оба изговора, екавски и ијекавски.

Новосадски договор и српско-хрватски језик нису дуго трајали: већ 1967. године 19 најистакнутијих културних институција СР Хрватске потписало је Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика којом, је практично одбачен Новосадски договор са образложењем да се иза њега крије намера да се Хрватима наметне српски језик.

Деценијама касније, 2022. године, на састанку србиста у Тршићу усвојена је Декларација о границама српског језика у којој се наводи да се „Вуков књижевни језик, који је за Вукова живота био именом само српски, после тога јавља и код Срба под именом српскохрватског/хрватскосрпског језика, а по његовом укидању распадом СФРЈ, још под четири имена: као хрватски, као бошњачки/босански, као црногорски, и као буњевачки језик… То су, строго лингвистички гледано, само различите варијанте једнога истога лингвистичког Вукова и вуковског српскога језика, са статусом политичких језика“.

Очекивано, из Хрватске академије знаности и умјетности (ХАЗУ) декларација србиста оцењена је као производ „империјалистичке великосрпске идеологије“. Као што је и Новосадски договор за поједине хрватске лингвисте био „језички унитаризам по великосрпском диктату“, да цитирамо само једног од њих, филолога Аугуста Ковачеца, члана ХАЗУ.

А шта је, заправо, Новосадски договор значио за српски језик?

Новосадски договор је требало да направи братство и јединство између Срба и Хрвата, што се види и по томе што они народи који нису били Срби и Хрвати нису се ни нашли у називу самог језика, а српско-хрватски језик требало је тада да уједини Србе и Хрвате и да направи од Вуковог српског језика српско-хрватски, објашњава лингвиста и професор Филолошко-уметничког факултета Милош Ковачевић.

„Новосадским договором губи се српско име језика које је било све до тад, с једне стране, а с друге стране се проглашава равноправност српске и хрватске варијанте и унутар те равноправности проглашава се равноправност ћирилице и латинице. А та равноправност је подразумевала у првом реду да Срби што више заправо прихвате латиницу“, каже проф. др Ковачевић за РТ Балкан.

Како додаје, та такозвана равноправност почела је одмах да се огледа у повлачењу ћирилице у корист латинице.

„На пример, тада су латиничке писаће машине биле троструко јефтиније него ћириличке. Ми смо за сто година поништили осам векова српске писмености, тих осам векова које је било потпуно на ћирилици“, наглашава Ковачевић.

Од Новосадског договора Хрватима је остао хрватски језик, истиче наш саговорник, јер из Речника српско-хрватског језика који је рађен након 1954, МАС покрет је извео хрватски правопис, па су касније дошле хрватске граматике, а мењањем назива вуковског језика у српско-хрватски, Хрватима је признато право да равноправно у њему учествују.

„С друге стране, ми смо једина држава која има комунистички Закон о језику и писму из 1991. и то направљен на основу хрватског захтева о разликовању јавне и службене употребе језика. И данас смо једини народ у Европи где имамо службену употребу која је везана само за државне органе, али апсолутно није везана за медије, школе, било шта друго. Свуда ту влада јавна употреба која значи да може свако да одређује како хоће“, каже Ковачевић.

С таквим законом ми данас не можемо да мрднемо са српским језиком у Србији јер он заправо јесте српско-хрватски, наслеђен из тог времена које су сви напустили, напомиње наш саговорник.

„Кад се данас погледа шта је Новосадски договор значио за Србе, то је заправо највећи пораз српске националне филологије. Прво смо се одрекли Вука и српског језика, формирали смо сербо-кроатистику, односно хрватски језик и науку о хрватском језику као равноправну српском језику, иако се у Новосадски договор ушло само са српским језиком“, каже Ковачевић.

Посебан феномен везан за српско-хрватски је и тај што Српска академија наука и уметности (САНУ) и даље објављује Речник српско-хрватског језика чији је 21. том изашао 2021. године, а у плану је да их буде 35.

„Речник САНУ је заправо речник српскога језика јер у том речнику се узимају само примери из штокавског дијалекта, оно што је Вук сматрао само српским језиком. Међутим, данас у САНУ имамо неколико заљубљеника у сербо-кроатистику који се због лојалности политици из времена комунизма не одричу тог назива иако је то затражено и 1994. и 2016. године“, истиче Ковачевић.

Како каже, тај речник је засновао Стојан Новаковић и он је био речник српског књижевног језика.

„Готово је невероватно да ми у данашњем времену чувамо име језика који је највише наштетио српским националним филолошким интересима. И то чувамо име језика због тога што нећемо да се замеримо Хрватима. Заштитника српско-хрватског језика нема више од пет-шест људи, али су врло утицајни у САНУ што је проблем не САНУ него српске науке уопште јер лажемо себе да бисмо се додворили Хрватима“, напомиње Ковачевић.

(www.palelive.com / RT Balkan / Јелена Чалија)

Прати тему
Обавијeсти мe о
0 Коментара
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare