Огласи
На Гласиначкој висоравни, у селу Бјелосављевићи код Сокоца, налазе се остаци православне средњовјековне цркве и највеће некрополе са стећцима у Сарајевско-романијској регији. Црква на Гласинцу први пут се помиње у повељи краља Срба Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња Стефана Дабише из 1394. године, издатој поводом сукоба са Османлијама. Археолошка истраживања из 2013. године која је обавио Александар Јашаревић, дала су археолошку потврду.
Црква се налазила у земљи властелинске породице Павловића и била је једнобродна, зидана од правилно тесаних блокова седре, са полукружном олтарском апсидом и унутрашњим пиластрима који су простор дијелили на три травеја. Као и код сродних храмова Рашке школе, купола је била постављена централно у односу на укупну дужину грађевине. Облик основе нема блиских аналогија у земљи Павловића, што упућује да је ријеч о гробној, а не о обичној гробљанској цркви.
Најближе паралеле налазимо у храмовима из прве половине XIV вијека: Св. Јована у Студеници, црквама у Брвенику, Баљевцу, Шумнику и Куманици, затим у Бијелој Цркви у Карану и цркви Св. Ђорђа у Мажићима код Бијелог Поља. Са лијеве обале Дрине сличности постоје са црквом у Горажду и са црквом у Ђурђевици код Фоче – све гробне задужбине властеле, у којима је, као и на Гласинцу, ктитор сахрањен у зиданој гробници унутар самог храма.
У сјеверозападном углу цркве пронађена је јединa зидана гробница, пажљиво озидана и малтерисана, која се по свом изгледу разликује од осталих и са сигурношћу се може сматрати ктиторском гробницом. Унутрашњост храма била је живописана: сачувани фрагменти фресака на бифори и сводовима показују да су зидови били у потпуности осликани. За разлику од српско-византијског стила фресака какве познајемо из Добруна или Црквине у Горажду, овдје се уочавају и готички утицаји ангажованих мајстора.
Црква је била окружена пространом некрополом са стећцима, највећом у Сарајевско-романијској области, која је 2013. године проглашена националним спомеником БиХ. Данас је видљиво нешто више од 350 споменика, али се процјењује да их је у 15. вијеку било преко 500, можда и знатно више. Новија истраживања и случајна открића указују да велики број стећака лежи и испод површине. Нажалост, некропола је током времена претрпјела бројна оштећења. Још у аустроугарском периоду, приликом градње пута Соколац – Рогатица, уништен је дио стећака. Током посљедњих деценија, више споменика је страдало од нестручних ископавања, док је 2008. године група мјештана, без дозволе надлежних институција, тешком механизацијом знатно оштетила сам комплекс цркве и некрополе. Међу стећцима се издваја натпис: „Сѣче (ка)ми Владимир, а писа Митровић“, који открива имена клесара и писара – ријетко сачувано свједочанство о људима који су радили на изради ових надгробних споменика.
Гласинац чува насљеђе из различитих времена: од тумула и градина илирског племена Аутаријата, преко гласиначких колица као симбола праисторијске моћи, римског периода и сачуваних стела, па све до средњовјековне Босне, православне цркве и стећака. На једном мјесту сабрана је историја више вијекова која показује да је овај простор био духовно и културно средиште у различитим епохама.
(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)
