Огласи
До пред тридесете године XИX вијека било је у нашим земљама честих и великих устанака против Турака у којима су учествовали Срби, а понекад и турски зулумћари из јањичарских и крџалиских редова.
Турске реформе које су почеле крајем двадесетих година XИX вијека изазвале су отворено незадовољство муслимана у Босни против цариградске владе. 1831. године Порта уводи редовну војску, што даје повода великом устанку који ће повести млади и амбициозни муслиман из Босне Хусеин – бег Градашчевић, капетан града Градачца, прозван „Змај од Босне“.
Хусеин-капетан Градашчевић
Градашчевић Хусеин – бег је рођен у Градачцу 1802. године, а преминуо је од тешке болести у Истанбулу 1833. године, годину дана након сламања његовог устанка. Противећи се реформама Хусеин постаје вођа босанске опозиције и улази у савез са Мустафа Шкодра-пашом, вођом албанских аутономиста. На почетку устанка 26. марта 1831. бегови су потукли војску босанског везира Али Намик-паше близу Травника. Пошто су заузели везирски град Травник, побуњени феудалци захтијевали су од султана да централна влада обустави даље провођење реформи и задржи постојеће уређење у Босни и Херцеговини, те да босанског везира сами постављају и бирају из својих редова. Велики везир Намик-паша се сакрио у Столац и одатле уз помоћ херцеговачких бегова који су били против Хусеина, напада албанске аутономисте на челу са Мустафа Шкодра-пашом. У великој и одлучујућој бици на Косову 18. јула, Хусеин-капетан побјеђује великог везира. Послије те побједе „Змај од Босне“, како се сам називао, избором својих другова, постаје босански везир. Против њега се организовала готово сва Херцеговина, коју су водили Али-паша Ризванбеговић и Смаил-ага Ченгић.
Покушао је да покори херцеговачке аге и бегове, који нису хтјели да му се придруже, али није имао среће. Одважни Али-ага Ризванбеговић организовао је несаломив отпор у свом тврдом столачком граду. Због своје надмености Хусеина напушта велики број бегова и капетана. Било је, нема сумње, зависти и љубоморе због успјеха. Било је и начелног неслагања. Хусеин се окитио скупоцјеним оружјем и хаљинама, волио је сјај и бљесак, што је утицало на да га многи напусте, али нису сви ни били истих схватања у даљим односима према Цариграду.
Кнез Милош му је понудио посредовање код султана, а овај га је одбио с пуно омаловажавања.
Одлучујући сукоби
Почетком 1832. дошло је до одлучујућих борби између чета босанског везира и нове султанове војске. 3. фебруара 1832. Хусеин је писао свим босанским капетанима тражећи да му шаљу војнике јер се спрема кренути против султана. Опозициону војску која је бројала око 10.000 војника су потиснуле с Косова чете новог везира Кара Махмуд Хамди паше, и потукле их у дводневној бици код Бањске, 6.-7. априла, и даље код Пријепоља 28.-30. маја.
Битка код Пала
Везир је кренуо на Босну из два правца: први правац је водио од Вучитрна преко Новог Пазара ка Вишеграду и Сарајеву, а други из Скадра преко Подгорице, Плава и Гусиња према Пљевљима и Фочи и даље према Сарајеву. Када је везир прешао преко Дрине, Хусеин ‐ капетан је наредио Али-паши Фидахићу да са 6000 војника крене према Рогатици и онемогући продор везирове војске према Сарајеву, а и Хасан‐бег Сијерчић се са Сјемеча (лијева обала Дрине код Вишеграда) упутио према Палама.
Тако је главнина војске била концентрирана на Гласиначкој висоравни. Ту се у мају 1832. одиграла велика битка. Двије војске, које су предводили Хусеин‐капетан Градашчевић и Кара Махмуд Хамди паша, укопале су се код мјеста званог Витез.
У првом окршају Хусеин‐капетан се повукао, а потом је дошло до одлучујуће битке 17. и 18. маја код Пала, негдје код хана Булози (у неким изворима Шарени хан). Војску опозиције је водио Хусеинов друг Али-паша Видајић, под којим је у току борбе погинуло осам коња.
Након тешких борби које су према неким изворима трајале до 29. маја, војска Хусеин-капетана се повлачи у Сарајево, док Кара Махмуд Хамди паша прави велики камп у Љубогошти. (Љубогост, Љубогошћ) 2. јуна Махмуд Паша из Љубогоште шаље писмо Фрањевцима у Фојницу у којем јавља своју побједу над Хусеином. Нареди да се јави народу, да нипошто ништа у Сарајево не носе и не иду, јер је Сарајево блокирано, па би такви одмах били осуђени на смрт и препоручује Алију Ризванбеговића и његову војску. Након пораза код Пала Хусеин је био потпуно увјерен, да су му дани одбројани, али прије но остави Сарајево одлучи се још једном огледати се с везиром. Према М.Вукићевићу уз Хусеин-капетана је стајала и српска раја.
Турски метериз (ров)
У свом обиласку паљанског краја 1939. године Ћиро Мазалић је примјетио један турски метериз – ров у близини шехидског гробља код Булога. „Код имања Гавре Лучића, у правцу исток-запад, још се опажа готово већ сравњен са земљом бедем од земље. Налази се на таком положају да је тешко рећи чему је служио. У селу веле да је у вези са освајањем Старог Града, али у оно вријеме нису се правили ровови и то сасвим отпада. Називају га метериз и ако је то доиста био онда би могао само пасти у вријеме Хусеин-капетанове буне. Познато је да је она завршена његовим поразом око Ходидједа. Нема сумње да ће и мање вјешт војсковођа бранећи се на овом мјесту морати да заштити своје десно крило, поготово на овоме мјесту гдје се сустижу два пута са Дрине.“ записао је Мазалић.
Пад Хусеин-капетана
Посљедња битка се одиграла 4. јуна 1832. на Ступу (на путу од Сарајева према Илиџи). Султановој војсци, која се била почела колебати, прискочили су у посљедњи час у помоћ Херцеговци са Али-агом Ризванбеговићем и Смаил-агом Ченгићем. То је довело до пораза Хусеин‐капетанове војске. Након тога Хусеин бјежи у Аустрију. Градашчевић је с пријатељима молио милост у султана и добио је аустријским посредовањем, али под условом да не може живјети у Босни, него тамо гдје му Порта одреди. 1. октобра 1832. Градашчевић је прешао у Београд, остао је ту око два мјесеца, а онда је кренуо у Истанбул. Султан му је понудио већи чин у низаму са жељом, да његовим примјером дјелује на друге, али је Градашчевић то одбио. Болестан, и морално скршен умро је у Истанбулу од туберколозе негдје почетком 1833.
Анархија убрзала одлазак Турака
Овај период отворених сукоба између централне власти и босанског племства још је више допринио унутрашњој анархији у турском управном и друштвеном систему. Потлачено хришћанско становништво било је у том периоду изложено појачаној експлоатацији и самовољи феудалаца и оптерећено новим пореским обавезама и другим дажбинама. На овако тешко стање народ је одговорио низом сељачких устанака (1834. године у Посавини, 1852. и 1857. године у источној Херцеговини, 1858. године у Крајини). Ови устанци представљали су увод у велики босанскохерцеговачки устанак 1875. – 1878. – Невесињска пушка. Годину дана послије избијања устанка, Србија и Црна Гора склопиле су савез и објавиле рат Турској. Овакав развој догађаја довео је до мијешања великих сила, у првом реду Аустроугарске и Русије. Побједа Русије у рату против Турске 1877. године, а нарочито одредбе Санстефанског мира, који је био мотивисан искључиво руским освајачким интересима, изазвали су противљење других великих сила. На Берлинском конгресу у јулу 1878. године је одлучено да Босна, иако теоретски и даље под османлијској окупацијом, буде администрирана од стране Аустро-Угарске.
Покрет за антиреформе и аутономију постављања везира данас у уџбеницима покрет за независност Босне и Бошњака
Почетком XX вијека лик Хусеин-капетан Градашчевића је био тема историчара Д. Павловића, Славка Калуђерчића и Хамдије Крешевљаковића. Генерално расположење је било да је покрет за аутономију био само реакција босанске више класе на царске реформе.
Босанскохерцеговачко племство у то вријеме је било подијељено и није ни имало развијену свијест о заједници својих интереса. Антиреформни покрет племства су покретали интереси, престиж, господство и власт.
Данас у уџбеницима у Федерацији БиХ дјеца уче о Хусеин-капетан Градашчевићу као великом Бошњаку. Сматрају га једним од најистакнутијих и најутицајнијих људи у националном освјешћењу Бошањака и изданку оног најбољег што карактерише Бошњаке и поред тога што су Градашчевићи поријеклом Турци из Будима, који су се у Градачац населили послије повлачења Османлија са сјевера крајем 17. вјека и узели презиме по свом новом сједишту (Градачац). Хусеин је образован у османској, а не босанској традицији и култури. Имао је најбоље учитеље које је породица довела из Истанбула. У османским изворима, Boşnak је био географско-етнички појам за муслимане из Босанског ејалета (касније вилајета), без обзира на поријекло породице.
Нови талас историчара из Федерације БиХ сматра да је Хусеин желио независност Босне и слободу Бошњака, занемарујући велике подјеле више класе, испреплетаност њихових интереса као и неразвијеност националне свијести у то вријеме. Његов покрет 1831–1832. године био је покрет босанских бегова и капетана против централних османских реформи (махзар систем, укидање јаничара, нови порези, укидање капетанија).
Често се прескачу или ублажавају историјске чињенице о томе да је покрет био унутаросмански, да су мотиви били превасходно сталешки, и да су постојале велике унутрашње подјеле међу самим лидерима.
(www.palelive.com)
