Srpkinja koja je prošla „stazu smrti“ i dotakla nebo

„Zvezde su ogromne i ima ih mnogo. To se samo uživo može osetiti, teško je kamerama i fotoaparatima dočarati“, opisuje Rajblovićeva na promociji svoje knjige u Foči.

Ona se na Himalaje – vječno boravište snijega, na najviši vrh Mont Everest /8.848 metara/ popela 2007. godine, a uspon je detaljno opisala u knjizi „Moj Everest – san i java“.

Posljednjih hiljadu metara ide se „stazom smrti“ na kojoj se mogu sresti zaleđeni leševi planinara, koji nisu uspjeli da dotaknu najvišu tačku svijeta.

Rajblovićeva priča da je mislila da će se, kada bude vidjela zaleđene leševe, vratiti, ali se postepeno navikla na takve prizore.

„Leševi su pod penjačkom opremom, neki imaju maske za kioseonik i naočare, retko kome se vide lica. Kao da nisu mrtvi, izgledali su kao da spavaju. Nije bilo toliko potresno, ali je to predstavljalo veliku opomenu da ćemo, ako ne poštujemo pravila, i mi tamo večno ostati.

Mnogo je važno da se pravila poštuju, planina je tu i neće pobeći, uvek možemo da se vratimo, ali kad izgubimo život više nema vraćanja“, kaže ona.

Jedno od glavnih pravila je – pridržavati se režima ishrane.

„Da jedemo lakšu hranu koja se bolje vari, jer je metabolizam tamo spor, zatim da pijemo najmanje četiri do pet litara tečnosti dnevno da bismo razredili krv, jer zbog nedostatka kiseonika krv postaje gusta, sporo protiče kroz vene, lako mogu da se dobiju promrzline i visinska bolest“, napominje Rajblovićeva.

S druge strane, potrebna je veoma dobra organizacija, koja je 50 odsto uspjeha.

Ako je nekome loše i ne osjeća se dobro, to je alarm da se vrati na posljednju visinu na kojoj je bio dobro i da ima strpljenja, što je najvažnije.

Čitava ekspedicija trajala je dva mjeseca, a za vrijeme sedmodnevnog uspona, bilo je mnogo teških situacija, kada je pomišljala da se vrati.

„Kada se penjete do 7.900 metara bez kiseonika, dođe vam da bacite stvari i kažete sebi: `Šta će mi sve ovo`. Isto tako, kada smo silazili, pukao mi je držač oko struka, pa mi se podlila krv na ramenima od težine ranca i došlo mi je da ga bacim.

Ali, šta su ta dva mjeseca, naspram celog života? Evo, deset godina posle pričam ljudima o tome, puštam filmove. Ostale su lepe uspomene“, navodi Dragana Rajblović.

Za domaće stanovništvo – Šerpase i Tibetance – kaže da su veoma mirni i da u njihovom rječniku ne postoje riječi „tuča“ i „svađa“.

„Nikad nisam čula da neko od njih povisi ton ili se svađa. Posle, kada smo sišli u Katmandu, jedan Šerpas se tukao u nekom klubu, pa su svi bili zbunjeni.

Što više mi, Evropljani i Amerikanci, odlazimo tamo – više kvarimo taj narod. Kada čuju kako se živi na Zapadu, oni počinju da liče na nas“, smatra Rajblovićeva.

Onima koji imaju namjeru da osvoje vrh svijeta, savjetuje da dobro procijene da li to stvarno žele.

Rajblovićeva je bila i u Južnoj Americi na najvećem vulkanu na svijetu Ohos del Salado, a prošla je i pustinju Atakama.

Na poziv Planinarskog društva „Zelengora“, Rajblovićeva je u Foči predstavila svoju knjigu.