Међу старим аустроугарским новинама понекад се могу пронаћи заборављени записи који више говоре о прошлости једног краја него читаве историјске студије. Управо такав је и фељтон „Пред устанак“ (Vor dem Ausstande), који је 1906. године у листу „Badener Zeitung“ објавио аутор Иго Каш.

Радња ове приче смјештена је у паљански крај непосредно уочи Херцеговачког устанка 1875. године. Кроз судбину Илије Кусмука и Риста Јовичића, аутор дочарава живот православног становништва на простору Пала, Јахорине и Романије у посљедњим годинама османске власти. Иако је текст написан у књижевној форми и носи обиљежја романтичарске прозе свога времена, његова посебна вриједност лежи у бројним локалним топонимима, породичним именима и описима догађаја који су дубоко укоријењени у народном предању овог краја.

У причи се помињу Пале, Љубогошта, Кадин хан, Јахорина, Романија, Миљацка, као и стара утврђења и каравански путеви којима су пролазили становници овог подручја. Због тога овај текст представља ријетко свједочанство о томе како су аустроугарски писци и путописци почетком XX вијека видјели живот у источном дијелу Босне непосредно пред велике устанке који су промијенили историју ових простора.

Иго Каш (Igo Kasch, односно Ignaz Kasch) је рођен је 26. јуна 1853. године у Војнику код Цеља, а умро је у Бадену код Беча 1910. године. Био је аустроугарски официр, писац, путописац и преводилац. Након школовања служио је у аустроугарској војсци, а 1878. године као поручник учествовао је у окупацији Босне и Херцеговине. Послије тога је годинама службовао у Босни, Херцеговини и Далмацији. Управо су та искуства постала основа за већину његових књижевних радова.

У наставку доносимо превод фељтона „Пред устанак“, објављеног 4. августа 1906. године:

ПРЕД УСТАНАК

Приказ из југоисточне Босне од Ига Каша

На један празнични дан у прољеће 1874. године — а православни хришћани имају празника више него недјеља у години — враћали су се православни становници планина и долина источно од Сарајева из града, гдје су присуствовали богослужењу, својим кућама.

Прешавши такозвану Козју ћуприју, испод које Миљацка дубоко у клисури хуји према граду, стигли су до уске стазе која је водила јужном падином планине према хану (гостионици) Љубогошта.

Пут се високо вијугао између стијена. У дубини провалије Миљацка је бучала и носила своје запјенушане таласе између огромних камених громада. Сунце је својим топлим зрацима обасипало зелене шуме које су у уским појасевима покривале подножје иначе голих стијенских масива. Са Романије је, међутим, дувао хладан ваздух, јер се на тим каменитим гребенима зимски снијег и лед још нису били отопили.

Код хана Љубогошта мушкарци су застали да окријепе тијело и душу црном кафом и ракијом. У том усамљеном крају није било Турака, а сунце је још било високо, тако да су без журбе могли стићи кућама прије ноћи.

Такве прилике људи су радо користили да разговарају о свом положају. Тих дана разне вијести шириле су се по читавој Босни и Херцеговини. Чуло се о ослобођењу Румуна и Срба, а и из Бугарске су стизале разне вијести да турска власт више не може умирити народ који је захтијевао једнака права са муслиманима. Говорило се да се у Цариграду припрема нови закон, односно устав, за народе сјеверно од Балкана, као и многе друге сличне гласине.

Причало се и о крвавим борбама и сукобима у Албанији. И у јужној Босни и сусједним крајевима Херцеговине почело се све чешће говорити о томе да је дошло вријеме да нетурско становништво затражи веће слободе.

Тако су и тог поподнева мушкарци дуго разговарали. Само су жене морале пожурити кућама, јер њима одмор није био дозвољен.

Мушкарци су причали о свему што се дешавало на Романији, у Прачи и на Палама. Тамо је неки Турчин убио хришћанина, овдје је некоме отјерао стоку, и тако су претресали разне догађаје све док се на небу нису појавиле звијезде и док није дошло вријеме за повратак кућама.

Међу онима који су се одмарали налазила су се и двојица људи из околине Пала.

Старији је био Илија Кусмук, кмет Кадин-хана, а млађи Ристо Јовичић, син сиромашног сељака Гаје, чија се колиба скривала међу стијенама као да се стиди турских кућа које су се са друге стране Јахоринског потока налазиле на благом узвишењу.

Иако је још било рано увече, Илија и Ристо напустили су друштво и кренули кућама.

Миљацка је тутњала у свом дубоком каменитом кориту и разбијала таласе о стијене тако да је пјена летјела далеко по сивом кречњаку. Високо на небу кружио је моћан орао и оштрим погледом тражио плијен.

Ћутке су корачали уском и каменитом стазом.

Најзад Илија прекиде тишину:

„Ристо, да ти одговорим на оно што си ме питао. Даћу ти своју кћер. Знам да си вриједан и поштен момак. И са твојим оцем смо одувијек били добри пријатељи. У оно бурно вријеме када су на Јахорини пуцале пушке и сјекли ханџари, он је мене, рањеног, спасио и одвео на сигурно мјесто.

Помоћи ћу ти колико год будем могао.“

„Хвала ти, оче Илија! А када Јерта постане моја…“

„Тишина!“

Илија нагло подиже руку.

Управо су стигли до мјеста гдје се стаза савијала када је угледао свог смртног непријатеља Ибру Кадрића, турског првог судију општине Пале.

Ибро је корачао поред свога коња који је носио товар. Чим је угледао Кусмука, његово строго лице потамнило је, а очи су му засјале као ужарени угаљ, попут орла који је угледао беспомоћног зеца како, не слутећи опасност, мирно излази из свог скровишта на пашњак.

Најбоље би било склонити му се с пута, јер је био добро наоружан.

На рамену је носио пушку, а за појасом ханџар и неколико пиштоља. Сви су га познавали и знали да пред својим непријатељем, ако је хришћанин, не преза ни од чега, па ни од убиства, ако то захтијева освета.

„Ристо, чувај се!“ прошапута Илија младићу.

Када су се сусрели, Турчин извади пиштољ из појаса и опали на Кусмука.

„Проклета руко!“ повика он.

Али метак је промашио. Кусмук је стајао пред њим и оштро га посматрао.

Тада Ибро извуче ханџар. Баш у тренутку када је замахнуо да Илији расијече главу, Ристо снажно гурну натоварену товарну животињу поред које је стајао Ибро. Од тог ударца и коњ и Турчин сурваше се у провалију. Преврћући се више пута преко оштрог камења, скотрљали су се све до дивљег потока, крај чије су бучне воде остали смрскани.

Ни коњ ни његов господар више се нису помјерали.

Проблиједјели, Илија и Ристо стајали су на путу. Свуда је владала тишина. Само су запјенушани таласи хујали међу стијенама, вјетар завијао преко литица, а високо на небу орао је једрио према оближњим планинама.

Старији се први прену из ужаса, ухвати Риста за руку и рече:

„Бјежимо, бјежимо!“

Похиташе према старом засвођеном мосту преко Миљацке, а затим путем који се вијугао око планине побјегоше према Палама.

„Морамо побјећи прије него што пронађу мртваца“, започе Кусмук када су се приближили долини на чијем се рубу налазио њихов дом.

„Али нико не зна ко га је убио. Зар се нисмо само бранили? И зар се ова несрећа није догодила случајно?“ одговори Ристо.

„Бранили? Хришћанин се не смије бранити од Турчина, зар не разумијеш? И нико нас није видио? То је истина. Али знаш ли колико пријатеља Ибро има у Сарајеву?

Ко не зна да сам му се успротивио прошле године када је хтио да Ђермановићу одузме кола и волове, тврдећи да му је сакрио дио трећине љетине која му је припадала као дажбина?

Ко не зна да ми се заклео на крваву освету?

И други ће од страха говорити: „Кусмук је први напустио хан. Кусмук му је био непријатељ. Кусмук га је посљедњи видио.“

Зар да чекам да дођу и објесе ме?

Још ноћас одлазим на Јахорину, а и ти мораш са мном ако ти је живот мио. Ни тебе не би поштедјели.“

„А мајка и Јерта?“

„Са њима су моји синови Милан, Перо и Надо. Они су невини.

Иди своме оцу, испричај му све и реци му да десете ноћи од данас, када код рушевине чује совин крик, дође тамо. Чекаћемо га.

Понеси оружје и чекај ме код извора на Јахорини. Само пожури!“

„Поздрави ми мајку и Јерту! Дакле, код извора на Јахорини!“

Повика Ристо и преко поља потрча према својој кући, док Илија журно одјури према Кадин-хану.

Код оронулог Паљанског хана двојица турских дјечака сакупљала су дрва. Стајали су иза дрвене ограде и чули све што је речено, како би то код куће могли испричати као свјежу вијест.

II

Касно увече, када су остали сељаци напустили хан и дошли до мјеста гдје се нешто раније одиграла борба која се завршила смрћу Турчина, на путу су пронашли пиштољ. Када су погледали у провалију, угледали су мртвог човјека поред угинулог коња.

„Ибро! Ибро!“ чуле су се уплашене повике.

„Сада нам више неће пљачкати штале и односити жито“, рече неко злорадо.

Остали га уплашено ућуткаше.

„Само напријед! Нека лежи гдје је пао“, рече трећи.

Мирно би наставили пут да их није сустигао Турчин Мујо Риђал из Мињура, који се са тројицом слугу враћао из Сарајева.

„Шта је овдје?“ повика придошлица.

„Шта то гледате?“

Ћутке му показаше мртваца у провалији.

„Извуците га!“

Хришћани без ријечи послушаше. Толико су били навикнути да извршавају турске заповијести.

„Ко га је убио?“ упита поново Риђал.

Сви заћуташе.

„Ко је прије вас прошао овим путем?“

При тим ријечима извади пиштољ из појаса.

„Хоћу одговор!“

Тада се охрабри један старији човјек и рече:

„Мујо, саслушај ме. До сада смо били у хану и не можемо знати ко је прије нас прошао овим путем. Али међу онима који су данас послије подне били у хану, Кусмук и Ристо из Пала први су отишли. Но Боже сачувај да бисмо њих двојицу сумњичили!“

У међувремену други су извукли мртваца.

Лобања му је била потпуно смрскана, а ноге и лијева рука поломљене.

„Носите га за мном!“ нареди мухамеданац.

Хришћани га покорно понесоше према његовој кући.

„А ти, Салиме“, рече Мујо своме слуги, „одмах иди у Сарајево и јави мухтару све што си видио и чуо.

Дакле, Илија Кусмук. Добро.“

Након тога из његових уста више није изашла ниједна ријеч.

Уплашено су хришћани ишли за Риђалом, а један за другим, уколико нису били заузети ношењем мртваца, одвајали су се и журили својим кућама.

III

Тамна ноћ прекрила је долине и планине. Хладан повјетарац струјао је кроз долину.

Уском стазом која је са висова водила према Палама кретала су се двојица снажних људи.

Старији је сигурним кораком силазио добро познатим путем. Његов оштар поглед непрестано је лутао лијево, као да жели продријети кроз таму која се спуштала преко планинске падине обрасле високим смрекама. Из њихове средине избијао је дивљи поток који се пјенећи и хујећи обрушавао у долину. У снажним слаповима прескакао је шумске стијене и надалеко се чуло жуборење и хука бистре воде.

„Погледај овај поток“, рече старији млађем.

„Погледај његову чисту и силовиту снагу, Ристо! Тако и поток жуди за слободом. Пробија све што му стане на пут и односи све што покуша да га задржи.“

„Па шта му вриједи сва та сила?“ одговори Ристо.

„Већ овдје га заробљавају и приморавају на ропски рад да покреће воденицу. Роб је све док то човјек жели. И какве користи има ако ниже у долини руши обале? Роб је и даље, а дрво ипак мора да вуче!“

„Не говори тако, Ристо! Млад си. Ако дочекаш срећнија времена, неће ли те радовати помисао: некада сам био слуга, а сада сам слободан?

И мислиш ли да овај поток не би могао разбити ове слабе бране које га задржавају и уништити оне који га сада поробљавају?“

„Шта тиме хоћеш да кажеш, Илија?“

Али Илија не одговори.

Умјесто тога скрену према рушевини која је својим голим зидовима стршала изнад села на усамљеном каменитом брду.

Ристо га је тихо пратио утабаном стазом.

Убрзо су стигли до спољашњег бедема до којег се могло доћи само са јужне стране. Некада се ту налазио улаз, а велика наслага шута настала рушењем троструких зидина показивала је пут према унутрашњости.

Када су прешли прву гомилу камења, морали су савладати још двоструки зид прије него што су стигли на врх, у средиште старог утврђења.

Са тог мјеста пружао се величанствен поглед када би се човјек ту нашао по дану.

Према сјеверу се ширила лијепа висораван кроз коју је текао сада већ мирни поток. Даље су се простирала шумовита брда са ријетким селима, а у даљини су се сијале разломљене стијене Романије.

Према југу уздизала се планина Витез, покривена густим шумама смрче и јеле. Из тих шума извирао је Јахорински поток који се вијугао према Палама и код Паљанског хана спајао са још два потока, Репашницом и Бистрицом, да би заједно потекли према Миљацки.

Према западу видјеле су се голе планине, Клочевик и Требевић код Сарајева, а према истоку низала су се лијепа брда прекривена ливадама, њивама и шумама.

Но те ноћи све је прекривала тама. Само се у топлом ноћном ваздуху чуло жуборење потока.

Двојица бјегунаца нису много обраћала пажњу на околину. Ни ријеч нису проговорили.

Ристо се попео до сјеверне куле која се мрачно уздизала у ноћ. Пут до ње био је опасан јер су доњи сводови били полуразрушени и један погрешан корак значио би сигурну смрт.

Старији сједе на угаони камен и мирно чекаше.

„Десета је ноћ, а још нема никаквих вијести“, промрмља за себе.

У том тренутку зачу се глас налик хуку сове, а недуго затим појави се Ристо.

„Већ свиће“, рече он. „Мислим да би он ускоро требао стићи. Али реци ми, шта желиш да мој отац учини? Не може нам помоћи, а можда ће и сам морати у збјег ако неко од ових“ — показа руком према селу — „сазна да нам доноси вијести.“

„Не бој се. Нико га неће присиљавати, па ни ти.“

„Па шта онда?“

„Све ће ти бити јасно. Само сада буди миран.“

Тада се испод рушевине поново огласи сова.

„Мој отац“, прошапута Ристо и одговори истим знаком.

Након извјесног времена појави се висока прилика. Био је то стари сељак Гајо Јовичић.

„Ево ме! Шта желиш, Илија?“ рече старац пружајући руку сину и Кусмуку.

„Шта се чује из Сарајева?“

„Ти, Илија, мој Ристо, Сава Ђермановић, Перо Газивода и Милан — сви сте осуђени на смрт. Ако вас ухвате, главом ћете платити.“

„Ако нас ухвате, то знам. Али неће им то успјети. Слушај, Гајо, иди мојим синовима…“

„Побјегли су“, прекиде га Гајо.

„Милана су већ били ухватили, али су му Надо и Перо прискочили у помоћ и убили двојицу заптија који су хтјели да Милана, умјесто оца, одведу на суд у Сарајево.“

„Побјегли? А моја жена и Јерта?“

„Побјегле су код Југовића.“

„Побјегле су! А ко је сада у хану?“

„Мујо Риђал из Мињура. Знаш га, оног једнооког што је прошле године убио Мијата Коледића.“

„Знам га, знам. Шта нам је сада чинити?“

„Вратите се на Јахорину. Можда ћемо се ускоро поново видјети.“

„Слушај, Гајо! Иди код Боговића и реци мојој жени да се са кћерком сакрије код Чехајића док не будем могао да их пребацим на сигурније мјесто. Ја ћу са Ристом преко Јахорине, према Ођи, кренути у Црну Гору. Можда ћемо код браће из Црних Брда наћи уточиште. Онда ћу се вратити и повести жену, дијете и тебе са собом у нову домовину.

Среди све! И ако чујеш шта о мојим синовима, јави им да ћу још три дана остати овдје у планини и да ме сваке поноћи могу наћи код великог бора на врху Витеза. Гуленрус нека буде наш знак.“

„Све ћу уредити“, одговори Гајо. „Треба ли вам још нешто?“

„Не. Имамо свега довољно. А сада, нека ти Бог подари срећу да све извршиш како треба. Остај здрав!“

Пружише један другом руку и нијемо се растадоше.

Одједном — чуј!

У оближњој шуми огласи се кобац.

„Кобац се не оглашава ноћу. Неко нас је одао“, рече Ристо.

Поново се зачу исти глас. Једном. Други пут. Трећи пут.

Час овдје, час тамо.

Са рушевина се зачуше кораци. Црне прилике почеше се прикрадати старом граду.

„Гајо, бјежи кући и учини оно што сам те замолио!“ повика Илија.

Прекасно.

Са свих страна приближавали су се наоружани људи.

„Гајо, узми овај ханџар и стани уз овај зид!“

Изговоривши то, Илија похита ка великој кули, а за њим Ристо и Гајо.

Стадоше уз камени зид. Испред њих су били полуразрушени сводови и уски отвор у зиду.

Спремни на све, чекали су долазак прогонилаца.

Нису дуго чекали.

Убрзо се зачу повик:

„Предајте се!“

„Не бо’ се!“ (Не бој се! — овдје у смислу пркосног одговора) одврати Илија и упери пушку према улазу.

Исто учини и Ристо.

Након дужег трагања два заптија појавише се пред отвором.

Одјекнуше двије пушке.

Уз туп крик обојица жандарма сурваше се у провалију.

Сада сва сила навали на кулу.

Пуцањ их је довео.

Отпоче дивља борба.

Понеко се сурвавао низ литицу, понекога су ранили ханџари Илије и Риста.

Гајо је, међутим, лежао уз зид. Метак му је окрзнуо чело и он је без свијести пао на земљу.

Разјарени борбом за слободу и голи живот, Илија повика:

„Ножевима кроз њих!“

Као помамни бацише се на непријатеље.

Ханџарима прокрчише себи пут.

Заптије узмакоше.

Излаз је био слободан.

Потрчаше низ рушевине према шуми.

Али тамо их је чекала још већа дружина.

Ни храброст ни ханџари више нису могли помоћи.

Разоружаше их и свезаше.

„Имамо их!“ повика неко према рушевини.

Убрзо се низ падину спустише и остали Турци који су преживјели борбу.

Тада се Гајо, кога Турци нису ни примијетили, пробуди из несвијести.

Рана га је пекла.

Око њега је владала тишина.

Само су се из дубине чуло стењање и јауци.

Полако се придиже уз зид.

Када погледа између камења, угледа рањеног Турчина поред тројице мртвих.

Нигдје другог живог човјека.

Само су се одоздо чули гласови и псовке.

Гајо се тихо спусти преко рушевина, побјеже из старог града и стиже својој кући.

Али немир му није дао да остане.

Узе сјекиру, позва комшије и потрча кроз долину и преко падина да пробуди остале хришћане.

Свима је ужурбано испричао шта се догодило и увјерио их да Кусмук и његов пратилац морају бити спасени.

Сељаци се наоружаше и пожурише да пресјеку пут према Сарајеву.

И тог јутра Турци су код Миљацке, недалеко од хана Љубогошта, били страховито потучени.

Хришћани су се у великом броју сакрили иза стијена и чекали Турке који су Илију и Риста водили према Сарајеву.

Када су ушли у засједу и када су сељаци изненада навалили на њих, ниједан Турчин није успио да се спасе.

Илија и Ристо били су ослобођени.

Послије тог догађаја и остали су се склонили у јахоринске шуме из којих су се вратили тек 1875. године, када је Херцеговина устала на оружје.

Било би предуго причати колико су патње, биједе и несреће претрпјели у тим временима.

Али на крају су успјели да збаце турски јарам.

Када сам се у првим годинама окупације налазио у овим крајевима, све су ране већ биле зарасле, а стара мржња била заборављена.

То је уједно био и једини крај чији се становници нису супротставили окупационим трупама.

Хришћани и овдашњи Турци живјели су у слози.

Стари Кусмук, који ме је понекад пратио у лов, радо је причао о тим временима, али би сваки пут додао:

„Хвала Богу, сада је другачије.“

Упознао сам и Риста и његовог оца.

Били су то честити сељаци.

Ристо је са својом Јертом обрађивао мало имање које им је Кусмук поклонио.

(www.palelive.com Пише: Станишић Владимир, фотографије генерисане из помоћ AI)