Планина Романија вијековима живи у народним пјесмама, легендама и причама које су се уз ватру преносиле са кољена на кољено. Њене густе шуме, дубоки кланци и сурови планински превоји били су идеално уточиште хајдуцима, ускоцима и разним дружинама које су нападале караване и путнике на старим друмовима.

Уз Романију се најчешће везује име Старине Новака, али ова планина крије и многа друга, данас готово заборављена имена људи који су живјели између хајдучије, освете и суровог живота.

Стари пут који је из Сарајева водио према истоку, Дрини и даље ка Цариграду, пролазио је преко Мокрог према Гласинцу, а један крак преко Пала и Витеза према Дрини. Управо су на тим дионицама, у уским кланцима и шумовитим превојима Романије, каравани били најрањивији. Натоварене мазге, трговци, турски чиновници и путници пролазили су испод високих стијена и кроз шуме у којима је био довољан само један пуцањ да настане паника и пљачка.

Истражујући старе мађарске архиве и новине, пронашли смо необичан текст објављен 1878. године у мађарском листу Hölgyfutár, у вријеме када је Босна и Херцеговина падала под аустроугарску окупацију. У том тексту описан је човјек кога су називали „црни“ Гавро Јакшић, хајдук који је са својом дружином годинама контролисао путеве око Пала, Подвитеза и долина Миљацке и Репашнице.

Мађарски новинар описује Гавра готово као јунака из романа. Носио је скупо оружје, ханџаре украшене златом и сребром, а око струка појас чија се вриједност процјењивала на чак пет до шест хиљада дуката. Са својом дружином од око 60 људи скривао се у Горњим Палама, у шумама и око рушевина старе Градине, у народу познате као Јеринин град.

Посебно је занимљиво да се у тексту помиње и паљански бег Мујо Товачић, односно Мустафа-бег, који је био једна од главних мета хајдучких напада.

Према писању мађарских новина, „црни“ Гавро није живио као обичан шумски одметник. Након пљачки и препада, гозбио се за богатом трпезом у рушевинама Јерининог града, док је љубовао са локалном дјевојком Милевом Јовановић.

Међутим, романтика хајдучког живота није дуго потрајала. Аустроугарска окупација донијела је војску, потјере и нови поредак. Долазак капетана Рудолфа Дојча из 52. пука Франца Карла на Пале означио је почетак краја дружине „црног“ Гавра Јакшића, посљедњег великог хајдука овога краја.

Чланак преносимо у цјелости:

БОСАНСКИ РАЗБОЈНИЦИ

Ухваћена су два члана разбојничке банде Гавра Јакшића и предата војном суду у Сарајеву.

О пустошењу ове разбојничке дружине, а нарочито о дјеловању самог разбојничког вође, „Bosn. Corr.“ пише сљедеће:

Прије отприлике двије године разбојници су учинили опасним пут који из Сарајева преко Горажда води ка Новом Пазару. Жива трговина између Босне и Румелије у великој мјери је подстицала њихово разбојништво.

Разбојници су нарочито изабрали планински превој између Витеза и Романије за поприште својих операција, јер се он налази свега четири часа од Сарајева, па су различите трговачке робе долазиле у руке харамија непосредно прије доласка у Сарајево.

Код тог планинског превоја налазе се бројне провалије, веома погодне као скровишта и заклони за злочинце. Поред тога, локално становништво не само да није спречавало пљачке, већ је и помагало разбојницима.

То мјесто спада међу најромантичније и најразноврсније предјеле, гдје природа открива сву своју љепоту посматрачу.

Са највиших врхова Романије стрмо се обрушавају камене стијене, а у подножју, са обје стране долине, бујично тече поток Репашница. Између потока и стијена пружа се хиљадугодишња прашума. Понегдје се виде тамне борове шуме, храстови и букве, а са стране се уздижу купасти врхови као да су насликани.

Тридесет до четрдесет хвати испод стазе која пролази кроз тај час дивљи, час идилични крај, шумећи тече Репашница, бацајући велике пјенушаве таласе. (Мисли се и на Репашницу и на Паљанску Миљацку)

Један једини погрешан корак могао је коњаника и коња одвести у смрт.

На том мјесту разбојници су могли правити праву игру са људима. Један једини пуцањ био је довољан да заплијене робу натоварену на мазге.

Зато је разбојнички занат Гавра Јакшића био заиста један од најудобнијих и најисплативијих.

Разбојнички вођа није имао само пиштоље и пушке са задњим пуњењем, већ и ханџаре украшене златом и сребром. Његов појас окован златом познаваоци су процјењивали на 5–6000 дуката.

Поред тога, „Црни Гавро“ је у сваком погледу живио као прави разбојнички краљ. Послије обављеног посла уживао је за богатом трпезом и љубовао са лијепом Милевом, кћерком Јовановића из чаршије.

Тако су се веселили и његови другови, па је у рушевинама града „Јеринаград“, који се надвијао над потоком Репашницом, владао прави разбојнички идил.

Пошто је Јакшић био Црногорац, његово разорно разбојништво било је усмјерено првенствено против Турака, а штета је погађала углавном муслиманска села од Пала па све до Горажда трговце и путнике, а највише су страдали муслимани.

Нарочито је нападао паљанског бега Муја Товачића, који је готово цијелу горњу долину Репашнице сматрао својим посједом.

Али ни Мујо, односно Мустафа-бег, није био благ противник, тако да је долина Репашнице постала поприште жестоких сукоба.

Окупација је затим одједном окончала читаву ту разбојничку романтику.

Пут од Сарајева до Горажда, као и остале путеве, заузеле су окупационе трупе. Претраживали су и надзирали читав крај, чиме су озбиљно нарушили, па и потпуно разорили лагодан живот Јакшића.

Када је најзад капетан Рудолф Дојч из 52. пука Франца Карла са својом 12. четом стигао на Пале, за Јакшића је зазвонио посљедњи час.

Једном је са својих 60 људи напао Мустафин конак. Међутим, тамо су напад чекали сељаци које је сарајевски војни заповједник наоружао као противразбојничку милицију.

Иако их је било свега двадесетак, напали су Јакшићеве људе пушкама са задњим пуњењем и снажно их потиснули назад у шуму.

Капетан Дојч је такође брзо послао помоћ.

Десетар Мариеш и његових 16 људи, заједно са милицијом, кренули су у потјеру за бандом.Р

Том приликом ухваћено је седам раније поменутих разбојника, који су предати војном суду.

Јакшић је побјегао према Фочи, у планине, и од тада му се губи сваки траг у том крају, који је за њега постао веома опасан.

Друга чета, послата као појачање капетану Дојчу, у планинама је умјесто разбојника затекла само медвједе, вукове и лисице.

Убиство и пљачка сточног трговца Пиње и Мехмеда Сарачевића, што се догодило средином септембра, били су посљедњи „јуначки подвиг“ разбојничког вође Јакшића на путу Сарајево — Нови Пазар.“

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)