Камени свједоци Романије: Највећа некропола мраморова код Мајдана и Оточине

Подно шумовитих падина Романије, између села Мајдани и Оточина у општини Пале, лежи једна од највећих некропола мраморова и стећака у Босни и Херцеговини. На овом простору, који данас дјелује тихо, вијековима су живјели сточари, катунари, кнежеви и властела земље Павловића, а њихова камена гробља и данас свједоче о животу средњовјековне Романије.

Обилазећи локалитет, могуће је избројати око 225 мраморова или стећака, мада је прави број вјероватно много већи, јер су многи потонули у земљу или зарасли у вегетацију. Некропола никада није систематски археолошки истражена, па се и данас тек наслућује њен прави значај.

Међу бројним стећцима посебно се издваја неколико великих мраморова који су припадали властели и влашким кнежевима. Они су оријентисани у правцу запад – исток, како је био обичај код властеле и угледних људи средњег вијека. Код једног од њих налази се и стећак са мотивом мача, сахрањен у правцу сјевер – југ, тачно подно ногу властелина. Такав распоред тешко да је случајан. Вјероватно је ту сахрањен војвода или оружник, човјек који је служио свом кнезу и остао уз њега чак и након смрти.

Ови крајеви у средњем вијеку припадали су земљама Павловића, једне од најмоћнијих српских властелинских породица средњовјековне Босне. Становништво романијског платоа углавном се бавило сточарством, па је било организовано у влашке катуне, покретне или полупокретне заједнице сточара. На челу катуна налазио се кнез, који је био одговоран за своју заједницу, наплату дажбина, ред и војну службу, а директно је одговарао властели Павловића.

Управо због тога није случајно што се у овој некрополи могу препознати гробови угледнијих људи. Велики мраморови, доминантни положаји и богатија обрада указују да су овдје сахрањивани кнежеви и старјешине катуна, људи који су управљали овим простором у име својих господара.

Посебну пажњу привлачи и један стећак са рељефним крстом, испод којег је вјероватно сахрањен поп или свештеник. Да су у земљама Павловића дјеловали православни попови и да су били носиоци писмености, потврђују бројни историјски извори:

Дубровачки извори из 1446. године помињу попову кућу у граду Борчу код Рогатице, а спомиње се и црква у Влађевићима код Рогатице. Још занимљивији је стећак Радислава Котмјерића, који је исписао поп Прибисав из Каљине. На натпису стоји:

„Се лежи ово Радисав Котмјерић на својој земљи на племенитој. Писа поп Прибислав.“

Овај натпис представља драгоцјено свједочанство да су православни попови били писмени људи и да су на простору Романије користили српски језик и стару ћирилицу. У османском попису Босанског санџака из 1530. године помиње се и поп Радослав у селу Копљевићи код Рогатице, као и могуће други поп Радослав у селу Топлик.

Све ово говори да су средњовјековна Романија и земље Павловића имале развијен црквени и друштвени живот, много сложенији него што се то данас чини.

Некропола код Мајдана и Оточине данас је пресјечена путем који води према Боговићима. Због изградње пута дио мраморова остао је са друге стране саобраћајнице, док се један дио некрополе налази ближе кућама, гдје су поједини стећци вјероватно током времена коришћени као грађевински материјал. Таква судбина задесила је многе некрополе широм Херцеговине и Босне.

У средишту локалитета налазе се и остаци старог објекта, али је тешко утврдити из ког периода потиче. Могуће је да је ријеч о каснијој грађевини, али није искључено ни да је на том мјесту постојао старији сакрални или стамбени објекат.

Посебно занимљиве податке доноси османски попис из 1530. године. У њему се наводи да је Хоточина била баштина Вукосава, вјероватно управо једног од кнежева сахрањених под великим стећцима ове некрополе. Тада се његова баштина већ налазила у посједу Скендера, његовог сина, док се баштина Вукаса налазила у посједу Мехмеда, његовог сина.

Из тих података јасно се види процес исламизације који је захватио овај простор након османског освајања. Старе хришћанске православне породице задржавале су земљу и баштине, али су њихови потомци постепено примали ислам и узимали османска имена, често како би избјегли плаћање џизије, пореза који су плаћали немуслимани.

У попису се поред старих српских имена — Вукмир, Радослав, Влах, Вукиља, Владко, Радич, Вукоја, Божичко, Пољашин и Радмило — појављују и имена њихових синова као што су Махмуд, Хусеин, Јусуф, Ахмед… Тај спој старих српских и нових исламских имена најбоље показује колико су ово била времена великих промјена и постепеног мијешања старог и новог поретка.

Попис такође открива да је у селу постојао и млин, што свједочи да је ријеч о живом и организованом насељу, а не о усамљеном планинском катуну.

Међутим, живот на Романији није био лак. Села романијског платоа у више наврата су пустошиле куге и друге несреће, због чега су читава подручја остајала без становништва. Османско царство је зато током каснијих вијекова у ове крајеве насељавало православно становништво из Старе Херцеговине и Црне Горе, чиме је мијењана слика читавог краја.

Данас, док мраморови полако тону у земљу и нестају под травом Романије, ова некропола остаје једно од ријетких мјеста гдје се и даље може осјетити дух старог времена. Камени споменици, кнежевски гробови, мачеви и крстови уклесани у камен и заборављена имена сточара и војвода свједоче о свијету који је некада живио на овом суровом, али величанственом простору.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)