Поводом обиљежавања 34 године од масакра над српским цивилима у Сијековцу,
Меморијални центар Републике Српске објављује свједочанство Саше Милошевића, који је тог дана изгубио оца Луку (Илија) Милошевића (1943) и браћу Жељка (Лука) Милошевића (1968) и Драгана (Лука) Милошевића (1974).

Саша је заједно са мајком био заробљен од стране хрватско-муслиманских формација,
преживјевши тешка искуства која су заувијек обиљежила његов живот.

Масакр у Сијековцу представља први масовни злочин над српским цивилима у Посавини током рата у Босни и Херцеговини. У овом селу, у тадашњој општини Босански Брод, 26. марта 1992. године, хрватске снаге, уз учешће дијела муслиманских јединица, извршиле су напад у којем је на свиреп начин убијено девет српских цивила у њиховим кућама и двориштима.

У оквиру исте, унапријед планиране акције, село је опљачкано, а запаљено је више од 50 српских кућа. Преостало становништво било је изложено противправном затварању, као и физичком и психичком злостављању. Ови догађаји били су дио ширег процеса етничког чишћења српског становништва са подручја Посавине.

Током 1992. године убијено је још десет мјештана српске националности из Сијековца, који су претходно били затварани и злостављани. Непосредно прије ових догађаја, у ноћи између 24. и 25. марта, у Босанском Броду убијена су три српска цивила. Све до пробоја Коридора, подручје Посавине било је обиљежено бројним злочинима над српским цивилима, укључујући мучења, злостављања и убиства.

Меморијални центар Републике Српске позива све који су изгубили чланове породице или су преживјели страдања да подијеле своја свједочења, како би сјећање на жртве било трајно сачувано. Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999.

Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

Линкови до аудио-видео свједочанства Саше Милошевића:
https://www.facebook.com/share/v/1E58x4dim9/?mibextid=wwXIfr

Транскрипт свједочанства Саше Милошевића

26. марта 1992. године, био сам у својој породичној кући. Живио сам са оцем, мајком и са два брата. Тог дана, негдје у поподневним часовима, око 17 сати, започео је напад на наше село.

Напад су започели припадници хрватске војске, муслиманске војске и наше комшије. Чули смо на разглас, повикали су да изађемо и да се предамо. Ми смо били у паници тад, не знамо шта се дешава. Ја, мајка и брат који је тад имао 18 година, прешли смо преко пута да се сакријемо у подрум код породице Зечевић.

Кад смо дошли у тај подрум, већ је ту било негдје око десетак комшија. За неких двадесетак минута, одједном се створило пуно људи, војске. Та војска је носила ознаке ЗНГ и ХОС. Кад су ушли у тај подрум гдје смо се ми сакрили, почели су нас псовати и галамити. Наредили су нам да изађемо у колони по један, да излазимо из подрума према путу. Ударали су нас кундацима, ногама… Мајка је држала мене испод руке и брата.

Ово су браћа моја која су изгинула: Милошевић Жељко, 1968. годиште, Милошевић Драган, 1974. годиште, и отац Лука, 1943. годиште.

Кад смо изашли из подрума, наредили су нам да легнемо на земљу. Значи, свих нас десетак – петнаестак, не могу сад тачно рећи колико. Мене је за косу ухватио један од тих војника који је имао чарапу на глави. Рекао је: „Сад ћу да те закољем.“ Ја сам вриштао, плакао сам. Онда је рекао: „Ма нећу, још си мали.“ Тад нам наређују да устанемо и да кренемо према главном путу.

Мајка је водила испод руке мене и овог старијег брата, а након пар метара, прилази један од војника, отима из руке старијег брата од мајке и наређује му да легне. Мајка га покушава отети, али он не да и удара га. Брат пада на земљу, да би га тад ударио ногом, чизмом иза врата. Тако је ту и остао лежећи. Мајка је покушавала да га подигне да кренемо даље, али није могао, био је у несвијести. Ја сам ту уз мајку стално.
Мајка ме држи испод руке и води ме. Излазимо на пут, ту прилази Земир Ковачевић и убија Зечевић Петра на наше очи и на очи његове мајке, Зечевић Миље, која је била присутна и све је то гледала. Прилази Петру и пуца му у главу из пиштоља. Након пар метара, чупа из руке Зечевић Јову, мужа баке Миље, удара га, псује нешто на њега, вади пиштољ и убија га пред нашим очима.

Ми смо то вече, послије тог масакра и покоља, одведени у центар Сијековца у такозвани њихов кризни штаб. Ту су долазили, испитивали нас и препадали питањима попут „зашто се нисте предали?“ и сличним причама што су само њима познате. У току те ноћи још увијек нисмо били свјесни шта се десило, били смо испрепадани.

Неко од тих Муслимана или Хрвата нас је распоредио у двије куће да се сакријемо од тих џелата. Да то није било, они би нас највјероватније све побили. Посакривали су нас петнаестак, подијелили у двије групе и ту смо преноћили читаву ноћ у страху. Долазили су и тражили су нас.

Послије тога свега, ја и мајка смо остали сами. Борили смо се како знамо и умијемо. Она је из дана у дан само плакала, али је то крила од мене. Борила се да мене отхрани, да ме изведе на прави пут, али њен живот је био, може се рећи, никакав. Из дана у дан, из ноћи у ноћ је само плакала, да би 2022. године доживјела мождани удар и умрла.

Послије тога ми се пар година враћао тај сан, враћао ми се тај нож… Враћали су ми се ти јауци, ти крици… И сад се деси понекад исто да то сањам и да ми се све то врати, тај филм.

(www.palelive.com / Меморијални центар Републике Српске)