За Меморијални центар Републике Српске, у студијском центру у Фочи, свједочила је
Госпава Чолаковић о погибији оца и брата у Одбрамбено-отаџбинском рату. Госпава је
рођена 3. јануара 1979. године у селу Бахово, општина Горажде. Одрасла је у селу
Казићи у бројној породици са родитељима и петоро браће и сестара.

„Живјели смо скромно, али у слози и љубави. Родитељи су нас учили да поштујемо сваког човјека, без обзира на вјеру или нацију“, каже Чолаковић.

Дјетињство јој је прекинуо рат.

„Једног дана у Иловачи су ми рекли да више нисам добродошла. Тада сам схватила да ништа више неће бити исто“, рекла је Чолаковић.

Убрзо су почели напади и паљења српских села, а породица је била приморана да напусти свој дом. У мају 1992. године Госпава је изгубила брата Драгослава, а неколико година касније и оца, који је подлегао од посљедица рањавања.

„Мајка никада није пребољела братову смрт. Отац је живот дао за Републику Српску.
Ми смо преживјели, али су ожиљци остали“, присјећа се Госпава.

Послије рата, уз помоћ Борачке организације и Министарства рада и борачко-
инвалидске заштите, породица је добила кров над главом. Госпава је марта 1996.
године родила сина Николу, а касније се удала за Жељка Чолаковића и добила још два сина. Данас заједно са породицом живи у Фочи.

„Поносна сам на своју породицу и што данас живим у миру. Моји најближи су дали животе за слободу, а ја сам захвална што је имамо“, рекла је Чолаковић.

Меморијални центар Републике Српске наставља да чува оваква свједочанства како би
сјећање на страдања и жртве српског народа остало трајно записано.

Директор Меморијалног центра Републике Српске, Денис Бојић, позива све чланове породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата да подијеле своје свједочанство, те да на тај начин трајно сачувају сјећање на своје најмилије.

Сви који желе да оставе свједочење из општине Фоча, могу се обратити канцеларији за борачко-инвалидску заштиту на број телефона: 058 213 302, или Организацији породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Фоча, на број телефона: 065 001 390 (контакт особа: Душанка Лаловић).

Напомена: Свако преузимање, умножавање или кориштење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

ЛИНК ДО АУДИО-ВИДЕО СВЈЕДОЧАНСТВА:

ТРАНСКРИПТ ДИЈЕЛА СВЈЕДОЧАНСТВА
ГОСПАВЕ ЧОЛАКОВИЋ:

Ја се зовем и презивам Чолаковић Госпава, дјевојачко Марковић. Рођена сам трећег
јануара 1979. године у селу Бахово, општина Горажде. Ту сам одрасла у породици са
оцем, мајком и нас шесторо дјеце – укупно осам чланова. Живјели смо у селу Казићи.
Било је лијепо дјетињство – играли смо се, дружили, били смо сложни браћа и сестре.
Ја сам била пето дијете по реду. Имам једног брата који је болестан и једног који је,
нажалост, погинуо.

Ишла сам у Иловачку школу. Био је то лијеп период – дјетињство без бриге, пуно игре
и дружења. Родитељи су нас учили да поштујемо сваког човјека без обзира на вјеру
или нацију. Увијек су говорили: „Ако не поштујеш своју вјеру, не можеш ни туђу“.
Тако смо васпитани, да гледамо човјека, а не националност.

Кад сам нешто старија била, почеле су се осјећати промјене. У школи смо већ
примјећивали раздвајања, нека дјеца су нас избегавала. Трудила сам се да то не
примјећујем, али се осјећало. Онда су дошле барикаде и све је почело. Сјећам се дана
кад ме отац послао у Иловачу да купим намирнице. Кад сам дошла, видјела сам да је
пуно људи на улици, нисам знала шта се дешава. Срела сам наставника Узеира, који ме питао шта тражим тамо. Рекла сам да ме отац послао. Он и директор школе су ми
рекли да више нисам добродошла. Један човјек ми је помогао, рекао је да не идем
путем него шумом. Тако сам и урадила и вратила се кући.

Након тога све је кренуло низбрдо. Почели су први напади, паљења села. Убрзо смо
морали напустити своје село. Отац је остао са болесним братом и мајком, а ја, сестра и најмлађи брат отишли смо у село Вучинићи код стрица.

Неколико дана касније вратили смо се да помогнемо мајци, али тада смо сазнали да нам је брат Драгослав погинуо 20. маја. Сахранили су га у селу, а касније смо га тражили и поново сахранили након ексхумације.

Мајка је тешко поднијела његову смрт, била је с њим посебно везана.

Послије тога смо се раселили – једни у Вучиниће, други у Милотину, сестре су одлазиле у Фочу или радиле при војсци. Отац је остао на линији и послије је тешко рањен на Црвеним стијенама.

Изгубио је око, ноге су му биле разнесене, пребацили су га на лијечење у Београд на
ВМА. Лијечење је трајало дуго, све до његове смрти 1995. године.

У међувремену, ја сам са Црвеним крстом радила на тражењу братовог гроба.

Ексхумација је завршена 29. септембра. Отац је преминуо од посљедица рањавања.

Недуго потом пала нам је граната и уништила кућу. Болесни брат је стао на мину, али
је преживио. Војска нам је помогла да обновимо кућу, али је било веома тешко.

Након Дејтона добили смо стан, али је био празан – без прозора, воде, струје. Седам
мјесеци смо живјели без струје. У том периоду сам остала трудна. Нико није знао, чак
ни мајка, све док нисам морала у болницу. Родила сам сина Николу 5. марта. Данас је
одрастао, оженио се, имам и снаху.

Сестре су се удале, добиле дјецу… Иако никад нећу заборавити ни оца ни брата, вријеме иде даље. Једино ми је жао што нисам завршила школу.

Касније сам сарађивала са Борачком организацијом, која нам је много помогла. Захваљујући њима и Министарству, мајци је купљена кућа, а браћа су остала да живе у њој.

Ја сам се касније удала за мог супруга Жељка. Имамо два сина које сам добила са њим, један има тринаест, други десет година. Поносна сам што имам породицу, мужа који ме прихватио такву каква јесам, и што је прихватио и мог првог сина као свог.
Захвална сам му на свему.

Много ми значи што данас живим у миру и слободи. Моји најближи су дали живот за
Републику Српску. Иако је све било тешко, живот иде даље. Волим своју земљу и
поносна сам што припадам овом народу.

Мој брат који је погинуо био је двије године старији од мене. Био је добар, миран и
увијек уз мајку. Његова смрт ју је сломила. Наше дјетињство било је скромно, али пуно љубави и поштовања. Данашња дјеца имају све, али често немају љубав. Ми нисмо имали много, али смо имали све што је важно, једни друге.

(www.palelive.com / Меморијални центар Републике Српске)