Огласи
Европа је у љето 1914. планула као буре барута. Атентат у Сарајеву постао је изговор за сурову одмазду над Србима у Босни и Херцеговини. Услиједила су хапшења, вјешања, паљевине и изгнанства од стране Шуцкора (Schutzkorps – заштитне чете, заштитни војни одреди, нерегуларна милиција коју су углавном сачињавали босански муслимани).
У исто вријеме, на другом крају фронта, стижу охрабрујуће вијести. Послије побједе на Церу српска војска форсира Саву и Дрину и преноси борбу на територију Аустроугарске, а Црна Гора крајем августа 1914. прелази у противофанзиву. Санџачка војска (сердар Јанко Вукотић) наступа у двије колоне: преко Пљеваља ка Горажду и преко Челебића ка Фочи; 31. августа прелази границу, 2. септембра ослобађа Чајниче, а 4. септембра заузима утврђену Козару. Паралелно се формира Дрински одред под командом дивизијара Митра Мартиновића (Дурмиторска и Зетска бригада, појачан батаљонима), да лијевом обалом Дрине помогне прелаз. До 6. септембра одред стиже на Јабуку и спаја се са Санџачком војском, након чега падају Храњен и Прача, а 11–12. септембра заузете су Јахорина и Сјетлина. Убрзо је посједнуто и доминантно узвишење Ођа изнад паљанског поља, што отвара пут низ долину Паљанске Миљацке. Црногорске јединице улазе у Пале 15. септембра 1914. и ту утврђују положаје.
У котлини се спајају јединице Црногораца и Ужички одред српске војске који је преко Гласинца потиснуо аустроугарске снаге.
На падини изнад Старе чаршије Црногорци подижу мањи пољски положај и ископавају ровови. Локација има одличан преглед долине и комуникација према Сарајеву. Ровови нису права линија него зупчаста, што је типично за Први свјетски рат, јер се тако смањује дејство граната које погађају под косином. На једном мјесту види се правоугаоно проширење, погодна платформа за митраљески положај или осматрачницу, са довољно простора за постоље, послужиоца и муницију. Такви положаји су у то вријеме били пресудни за одбрану. Црногорска и српска војска имале су ограничен број „Максима“ из руских и француских набавки и заплијењених „Шварлозе“ митраљеза, па су се истурене тачке пажљиво бирале. Сам ров је данас плићи, али су првобитно профили били дубоки око човјекове висине, да се пуца из заклона. Видљивост трага говори да је линија вјероватно била разграната и да је служила као краткотрајно, секундарно утврђење.
Аустроугарска команда је већ раније поставила одбрану око Сарајева. Са Требевића артиљерија отвара ватру на Пале, настојећи да истисне црногорско-српске снаге. У бомбардовању је страдала чаршија. Погођена је и уништена зграда прве школе, а оштећена је и католичка црква. Данас су ровови изнад Старе чаршије плићи и умирени ерозијом, али трагови зупчасте линије и проширења се јасно виде.
Почетком октобра ситуација се мијења. Двије аустроугарске армије прелазе у контраофанзиву на главном српском фронту, па Дрински одред добија задатак да штити извлачење према Романији и Дрини. Од 12. октобра почиње постепено повлачење на линију Петибор–Јабука–Храњен, а средином мјесеца већина јединица прелази на десну обалу Дрине. Ужички одред, послије жестоких борби на Гласинцу од 18. до 21. октобра, такође се повлачи ка југоистоку. Управо у тим данима падају и најтеже одлуке на терену. Потребно је успорити непријатељски надирући талас и заштитити народ који се повлачи за војском.
Једна од таквих одступница водила је преко Подвитеза. Ту се, поред рјечице Репашнице, налазила мала пилана на парни погон, са једним гатером и педесетак радника, већином странаца. До ње је дрво са Романије стизало сувом гравитационом рижом, дрвеним олуком од тесаних облица.
Поред пилане се налазило мало католичико гробље. У близини је била и жандармеријска станица. Послије завршетка Првог свјетског рата, у згради бивше жандармеријске станице отворена је основна школа у Подвитезу.
Када су се у октобру 1914. црногорске јединице повлачиле и правиле одступницу, на њих је су Подвитезу наишли разуларени одреди шуцкора који су палили и убијали по селима. У Подвитезу их је црногорска заштитница сачекала и разбила. Опкољени шуцкори покушали су се сакрити иза зидова пилане, па су Црногорци пилану запалили. На том мјесту су и данас видљиви остаци темеља старих објеката.
Ровови на обронку изнад Старе чаршије јасно свједоче о томе гдје је стајала црногорска линија и одакле се бранила котлина. Приче су сачуване у сјећањима старих. За црногорском војском су ишле и њихове жене које су носиле храну, воду и пресвлаку, дијелећи судбину ратника. Насупрот томе, сјећање на стару пилану и католичко гробље поред ње нестало је у забораву. До седамдесетих година прошлог вијека стајао је један надгробни споменик, на којем је писало:
„NATO IL 18 — 2 MORTO IL 16. 8. 1904. DOLORATISSIME DELLA PERDITA DI LORO FIGLIO MADRE DOMENICA E PADRE ALBERTO“
Што у преводу значи:
„Рођен 18. 2, умро 16. 8. 1904. Дубоко ожалошћени због губитка свога сина, мајка Доменика и отац Алберто.“
(www.palelive.com / Пише Станишић Владимир)
