Представљена књига „Приче из болнице Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу“ доктора Борише Стојановића

У Културно-спортском центру Пале вечерас је представљена књига примаријуса доктора Борише Стојановића „Приче из болнице Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу“.

Примаријус др Бориша Стојановић у књизи описује све проблеме са којима се суочавала болница у Сокоцу. Књига представља искрену исповијест хирурга, хуманисте, патриоте и непосредног учесника Одбрамбено-отаџбинског рата од 1992. до 1996. године. Књига „Приче из болнице Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу“ подијељена је на неколико тематских цјелина у којима је аутор реално описао како су наши љекари и медицинско особље у најгорим условима дјеловања спасавали животе рањеника и болесника.

О књизи др Стојановића на вечерашњој промоцији говорили су Слађана Братић у име Матичне библиотеке Источно Сарајево, академик проф. др Марко Вуковић, проф. др Владан Бартула, општи и васкуларни хирург др Миро Стојановић и аутор примаријус др Бориша Стојановић.

Др Бориша Стојановић рекао је да му је част и задовољство што му се указала прилика да говори о болници која, може се рећи, пада у заборав. Како вријеме неумитно брзо тече, тако заборав брише сјећања и та болница би за неких десетак наредних година потпуно пала у заборав, као да никада на том локалитету није ни била, ни шта је урадила.

Како истиче др Стојановић то би био неопростив гријех, не само за запослене у болници, него и за пацијенте које смо оперисали, јер та болница нам је учинила много.

„Ако само кажем да је преко десет хиљада рањеника, тешко повријеђених, у току рата остало живо захваљујући томе што је болница на том мјесту и у то вријеме била ту. То су углавном били млади људи, оформили породице, живе са својим породицама, раде, живе и рађају живот. То је за нас највећа награда. Њихова захвалност је за нас највећа награда“, истакао је Стојановић.

С друге стране, према ријечима др Борише Стојановића ова књига показује да Срби нису онакви каквима су их окарактерисали ратни противници, који су Србе окарактерисали као злочинце, пљачкаше, силоватеље, и да су Срби извршили агресију, да су агресори.

„Ми нисмо ни пљачкаши јер ако се узме у обзир да је сва наша покретна и непокретна имовина опљачкана у Сарајеву, а ми никога нисмо опљачкали. Да ли смо убијали? Па наравно, у рату се убија, али како они карактеришу – нисмо. Наравно, 23.000 је погинуло наших бораца, па нису они сами погинули, него су их убили наши непријатељи, а они то крију јер не желе да се истина о рату сазна. Наша је дужност да на сваком мјесту говоримо и пишемо праву, ратну истину како бисмо нашом истином побиједили њихове лажи“, рекао је Стојановић.

Према ријечима др Стојановића прве двије године у болници није било ни воде ни струје, нити адекватне опреме, кадра, санитетског материјала, завоја, нити лијекова.

„То смо у ходу рјешавали и, на нашу срећу, ниједан рањеник, ниједан болесник није изгубио живот зато што му нисмо на вријеме пружили адекватну здравствену заштиту. Поносан сам што у нашој болници рањеник није чекао крв, него је крв чекала рањеника. Што није случај ни у мирнодопским условима, када често чујемо да се тражи крв јер је недостаје у здравственим установама“, истакао је Стојановић.

Стојановић је изразио задовољство што су медицински радници „са друге линије фронта“ спасавајући рањенике, учествовали у стварању и очувању Републике Српске.

Декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Владан Бартула истакао је да је ова књига врло важан документ о тим тешким временима. Књига доноси на свјетло дана те догађаје из тешких времена, доноси на свјетло дана велике људе, њихова дјела, њихову етику, њихову хуманост, њихову вјештину.

„И заиста је један важан документ који нам је био потребан, који им се памти и освјетљава то једно тешко вријеме у којем смо се сви заједно нашли током тих ратних и поратних година. Заиста велика улога свих тих љекара – ту су заиста невјероватно велика имена хирургије, медицине и свих медицинских области који су радили у болници Главног штаба“, рекао је Бартула.

Бартула се осврнуо и на чињеницу да су сви доктори који су радили у болници Главног штаба доктори који су прије рата радили у Војној болници у Сарајеву, та да је чак је и Абдулах Накаш радио неко вријеме у овој болници заједно са доктором Стојановићем.

„Свједоци смо, ми као народ нисмо склони да пишемо и читамо књиге о томе. Тако да је сваки овакав подухват изузетно вриједан у нашој култури. Требају да се памте сва та имена, сви ти велики људи и тешке животне околности који су истовремено и поука будућим генерацијама које ће из ове књиге, читајући је, моћи да извуку неке врло важне и врло корисне закључке за сам живот, и уопште – не само за област медицине, него и за једно људско искуство цијелог народа“, рекао је Бартула.

Књига др Борише Стојановића представља изузетно важан документ о раду ратне болнице у Сокоцу, али и етички допринос култури памћења српског народа. Њен значај превазилази медицинске оквире, јер обухвата хуманост, пожртвованост и моралну снагу здравствених радника који су, у најтежим условима рата, без струје, воде и основних медицинских средстава, спасавали хиљаде живота. Болница у Сокоцу није била само мјесто лијечења, већ и симбол одбране човјечности и професионалне части.

Кроз аутентично свједочење аутора и сарадника, књига разоткрива истине о догађајима које је вријеме покушало да потисне у заборав, пружајући отпор неправедним тумачењима историје и лажним наративима о српском народу у рату. Истовремено, ово дјело служи као трајна успомена на љекаре и медицинске раднике који нису правили разлику међу пацијентима по вјери, нацији или страни у сукобу — за њих су сви били људи у невољи.

Својим свједочанством, др Стојановић је подигао споменик хуманости и професионалној етици, а књига остаје важна поука будућим генерацијама о томе шта значи бити љекар, човјек и чувар истине у вртлогу историје.

(www.palelive.com / Катарина Дивчић)