Учитељи који су покренули „Вихор“: Тајна оснивања првог фудбалског клуба на Палама

Популаризација спорта на Палама почела је прије Првог свјетског рата, у виду популаризације соколског покрета. Након рата, организација соколских друштава достигла је врхунац, па је једно од најбољих друштава у Краљевини СХС било управо паљанско.

У то вријеме у оквиру соколског друштва популаризацију је доживјело скијање и постало симбол модерности. У исто вријеме, фудбал — нова игра коју су у ове крајеве донијели италијански радници Фортонелијеве фабрике — полако је освајао пажњу млађих генерација. На терену Фортонелијевог клуба „Виртус“ у Подграбу, играла се тврда, али узбудљива утакмица коју су радници, махом Италијани, називали једноставно – calcio.

Ипак, у самој вароши Пале, спортски живот је деценијама био под окриљем Соколског друштва, које је дјеловало под јаким идеолошким утицајем Краљевине Југославије. „Соко“ је подучавао дисциплини, националном и физичком васпитању, његовао строј, маршеве и сљетовне вјежбе, али је истовремено одбацивао фудбал као „страни утицај“. У соколским круговима сматран је „игром без реда и моралног садржаја“, забавом која одвлачи омладину од озбиљних вјежби и од националног васпитања. Поједине соколске старјешине критиковале су га као „енглеску моду“ и „спортичку шарлатанију“ која не гради карактер већ доноси неред и навијачке страсти. Фудбал је био посматран као опасност за идеал дисциплинованог, хомогеног Сокола. Управо у том амбијенту, у сјени строгих соколских вјежби и идеолошке строгости, родила се идеја која ће промијенити историју спорта на Палама.

Њен покретач био је учитељ Илија Микличанин, човјек ведре нарави, бистрог духа и неуморне енергије. Рођен 1909. у Зеници, школован у Сарајеву, на Пале је дошао 1932. године као млад учитељ пун идеала. Брзо је постао омиљен међу дјецом и мјештанима, али и сумњив властима. Вјеровао је да школа не треба само да учи слова, већ и да ослобађа дух. Организовао је школске игре, скијање, гимнастику и – фудбал. Са својим ученицима и омладином, основао је клуб који је назвао „Вихор“.

Иза тог симбола крила се идеја: окупити младе без обзира на вјеру, поријекло и националност. „Вихор“ је постао први истински омладински покрет на Палама. Ту су се срели гимназијалци, жељезничари, трговачки ученици, радници и ђаци – сви једнаки у љубави према игри. Играло се на Ђурђином пољу, на ливади која је припадала Неђи Гуји, а прва пријатељска утакмица одиграна је љета 1934. против „Виртуса“. „Вихор“ је побиједио са 2:1, и тај дан је остао у сјећању као прва страница паљанског фудбала. Након утакмице, господин Фалтринели — власник фабрике и оснивач клуба „Виртус“ — приредио је у једној кафани коктел за играче обје екипе. Иако су Италијани играли у правим фудбалским копачкама, а наши момци босоноги, управо у том контрасту огледала се визија господина Фалтринели. Он је фудбал на Палама популарисао са истинским стилом господина свога доба.

На фотографији снимљеној након те утакмице, са стране стоје двојица уредно обучених учитеља. То су Илија Микличанин и Илија Грбић — двије фигуре чија је појава обиљежила једну деценију. Војислав Милутиновић је у свом Љетопису основне школе у Палама, у једној краткој реченици, споменуо да је Микличанин основао ФК Вихор и то је једини помен, који касније у својој књизи „50 година ФК Романија Пале“ Милан Ждрале није ни споменуо.

Микличанин је у вријеме Краљевине Југославије у полицијским списима означен као „црвени учитељ“. Због својих увјерења премјештен је 1936. године „по потреби службе“ у Вучје код Лесковца, што је био уобичајен начин уклањања непоћудних. Када је у Шпанији избио грађански рат, отишао је као добровољац да брани републиканску владу. Када се вратио, у Сарајеву су га ухапсиле усташе и страдао је у логору Јасеновац 1941. године.

Негов пријатељ Илија Грбић, старији неколико година, био је писац, уредник и просвјетитељ, човјек чија је мисао надилазила своје вријеме. Уређивао је дјечији лист Мале новине — забрањен већ након другог броја, јер је, како је тада писало у „Католичком тједнику“, „личио на московски лист за дјецу“. Грбић је пак, као партизански комесар, убијен 1943. у Калиновику након што су га заробили четници. Микличанин и Грбић били су интелектуалци новог доба: хумани, напредни, склони идејама једнакости и слободе. Због тога су их власти сматрале опасним.

Судбине ових људи објашњавају и зашто се оснивање клуба „Вихор“ — темеља данашњег ФК „Романија“ — деценијама прећуткивало. У социјалистичкој Југославији, иако су обојица постхумно признати као антифашисти, о њиховој спортској улози није писано. Ни у архивима ни у прославама клуба није се спомињало њихово име. Умјесто тога, као оснивачи су вођени играчи, омладинци Милош Јанковић, Никола Продановић и Мирко Скулић, вјероватно да би се избјегла политичка нијанса. Зашто? Јер се коријен клуба није уклапао у званични наратив — рођен је из побуне, из слободе мишљења, из идеала једнакости.

Власт у вријеме Краљевине и политички утицај били су концентрисани у рукама монархије и конзервативне елите, свака идеја о друштвеној једнакости, радничким правима или секуларној школи била сматрана опасношћу. Учитељи су били народни просвјетитељи који су живјели међу сељацима и радницима, учили су дјецу слободном мишљењу, колективизму, солидарности, често су били умрежени са напредним покретима и радничким друштвима. Супротстављали су се етничким и вјерским подјелама у школама, и што је најважније — говорили су о сиромаштву, неправди и израбљивању, што је било табу. Нове власти након Другог свјетског рата су настојале да све што је припадало предратној интелектуалној и идејној авангарди прекрију заједничким именом „револуције“. Индивидуалне судбине, нарочито оних који су страдали прије 1941. године, нису се уклапале у нови идеолошки наратив. Људи попут Илије Микличанина и Илије Грбића, који су дјеловали самостално и изван партијских оквира, били су превише лични, превише слободни и тешко контролисани. Зато су у послијератним књигама и хроникама њихова имена тихо изостављана — као да су нестала у вјетру који су сами покренули.

И данас, гледајући стару фотографију на којој су „Вихоровци“ у плавим дресовима са словом V на грудима, види се више од тима. Између насмијаних лица и скромних дресова стоје учитељи који су оставили траг, а ми то нисмо заборавили.

Илија Микличанин

Рођен у Зеници 1909. године, Илија Микличанин је завршио Учитељску школу у Сарајеву и као млади наставник стигао на Пале 1932. године. Био је човјек неуобичајене ведрине и духа, омиљен међу ученицима и поштован у мјесту. Сматрао је да учитељ не треба да стоји изнад ученика, већ да буде дио њихове радозналости и маште. Због своје активности и идеја о једнакости и слободи, означен је као „црвени учитељ“. Премјештен је 1936. године „по потреби службе“ у Вучје код Лесковца. Када је избио Шпански грађански рат, прикључио се републиканцима као добровољац. Послије пораза Републике прошао је логоре у Француској, вратио се у Југославију, а 1941. године страдао од усташа у Јасеновцу. На Палама је остао упамћен као човјек који је покренуо први фудбалски клуб, али и као учитељ који је младост учио храбрости да мисли својом главом.

Илија Грбић

Илија Грбић рођен је у Бањој Луци 1906. године. Школовао се у Дервенти и Сарајеву, гдје је већ као средњошколац учествовао у штрајковима и читао „Књижевну републику“ Мирослава Крлеже. Учествовао је у покрету младих учитеља који су вјеровали да је школа темељ социјалне правде. Основао је и уређивао лист Мале новине — први дјечији лист који је отворено говорио о неправди, сиромаштву и слободи. Лист је забрањен након два броја, а Грбић отпуштен из службе. У рату се прикључио партизанима, био комесар Прачанског батаљона и страдао код Калиновика у јануару 1943. године, након што су га заробили четници. Остао је упамћен као писац, педагошки радник и симбол отпора према свакој тиранији.

(www.palelive.com / Пише Станишић Владимир)