Александар Гиљфердинг био је руски научник, словенофил истраживач, путописац и руски конзул у Босанском пашалуку.  На путу за Босну обилазио је манастире на Косову и успут је покуповао много докумената о српској историји књижевности. По повратку из Босне 1859. године, објавио је путопис Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, пун значајних информација и дотада непознатих историјских података.

у својој књизи „Боснія, Герцеговина и старая Сербія“, у поглављу „Љетопис Босне“ забиљежио је свједочанство настало на основу усменог предања које му је пренијела Стака Скендерова калуђерица и учитељица у Сарајеву. То се десило 1856. године, када је Гиљфердинг постављен за руског конзула у Босни и Херцеговини.

Након дијела гдје је описан пораз Хусеина Градашчевића на Палама 1832. године описан је дио када Махмуд-паша заузима Сарајево, чиме се отвара наредно поглавље историјске драме у Босанском пашалуку. У вријеме када Махмуд-паша, као представник централне власти, преузима управу у Сарајеву, накратко се чини да у Босну долази нови ред и правда. Постављају се коџобаше из реда хришћана, одобравају се слободе, а нова власт дјелује благонаклоно. Ипак, та илузија траје кратко.

По одласку Махмуд-паше, сва власт концентрише се у рукама двојице истакнутих сарајевских првака — Фазлије Шерифовића и Мустафе Бабића. Усљед њихове самовоље, Босна поново запада у таму зулума, страха и пљачке. Њихова управљачка епоха остаће запамћена као доба неправде, иживљавања и терора — како над хришћанским становништвом, тако и над Јеврејима, али и над самим муслиманима који су им сметали у властољубљу. Слике које доноси Љетопис свједоче о злоупотребама власти, мучењу, уцјенама, неправедним пресудама, па чак и о смртима невиних, као што је био случај младог Петра Младеновића.

Смјеном паше за пашом, ти исти људи остају недодирљиви. Гиљфердингово свједочанство представља један од најболнијих описа постреформске босанске стварности, а обећана правда замјењује се самовољом и личним обогаћивањем локалних моћника.

У наставку објављујемо три исјечка из Љетописа Босне 1825-1856.

Пад коџабаше Петра Арнаута

Док је Махмуд-паша сједио у пољу, почеле су му се јављати Сарајлије. Они су му се мирно поклонили и сложили се са свим што је од њих тражио. Наредио им је, прије свега, да поставе редифе (регруте), а затим им је рекао: „Хришћани су дужни да изаберу двојицу коџобаша, који ће водити све послове што се тичу њиховог народа.” Од хришћанског народа били су изабрани двојица: Петар Арнаут и Ђуко Петровић. Паша их је богато даровао. У знак милости, ставио је на њих велике бињише (врста огртача). Паша их је обојицу волио. Према Петру се односио као према рођеном брату. Петар је добро говорио Турски па га је паша звао на ручак и вечеру, и стално је са њим разговарао. Од Турака је паша издвајао нарочито двојицу, који сузнали да се покажу као присталице султана, управо сина Накиб-ефендије (Накиб је 1826. године убијен камењем у Сарајеву, зато што су га сматрали главним присталицом султана.) Фазлију Шерифовића и алајбега Мустафу Бабића.

Мустафу је паша послао у Стамбол и он се отуда вратио са чином пуковника. И Фазли Шерифовић је такође добио велико одликовање. Глас ове двојице се слушао у свим пословима. Они су завидјели Петру што је био у таквој милости код паше. Када је он с пашом сједио и бесједио, тада нико није смио ући код паше. Зато су они мрзили Петра, али му још нису могли наудити.

Махмуд-паша се настанио у Сарајеву. Подигао је дворац на Горици и тамо се смјестио, и дивно је управљао народом. У то вријеме је стигла вијест из Стамбола да је Мехмед Али Египатски устао против султана. Махмуд-паши је било наређено да скупи у Босни војску за поход против Египћана. Он је скупио и отпремио око 1 000 одабраних младића. Махмуд-паша је управљао Босном петнаест мјесеци. Затим је дошло саопштење да је опозван из Босне и одређен у Јањину, гдје су букнули нереди. Сакупио је војску и кренуо тамо, а Босна је остала још непотпуно сређена. Али су неки људи међу Босанцима свечано обећали паши да ће све бити учињено по султановој вољи, да ће они све довести у ред.

Међу овим људима су главни били: Фазли Шерифовић и Мустафа Бабић. Махмуд-паша је написао у Стамбол о томе како су се они обавезали да учине све по султановој вољи и сигурно се позвао на њих двојицу. Као посљедица овога, Фазлији Шерифовићу и Мустафи Бабићу је била дата таква власт да су сви послови пролазили кроз њихове руке и они су о свему наређивали.

Послије Кара-Махмуд-паше дошао је Дауд-паша (1833). Он се настанио у сарајевском беглуку, а Фазлију Шерифовића је именовао муселимом (окружним начелником) сарајевским, са налогом да суди и заповиједа у пословима. Прва његова наредба била је да се, на ранији начин, установе баше. Баше с једне стране гуле рају, а са друге их, несрећнике, пљачка, бије, вјеша и кажњава Фазли Шерифовић.

Први му је допао шака коџабаша Петар Арнаут. Наредио је да га ухвате и баце у тамницу, не говорећи зашто и због чега. Људи долазе и питају Петра зашто сједи у затвору, због какве кривице. Петар им одговара: Ја не знам и не говоре ми, али ми говоре да намјерава да ме казни и већ је наредио да сутра наквасе конопац, а прекосутра ме на њему објесе.

Много је народа отишло Шерифовићу молећи га за Петра. Петар му даје све што има. Морао је дати Шерифовићу све новце што је имао, а сам је без ичега остао. Тада га је Шерифовић пустио из затвора и саопштио му кривицу:

– Чујеш ли, ђауре! захвали Богу и свим тим људима који су ме молили за тебе. Иначе тебе не бих пустио за новце. Ти си ми нанио крваву увреду. Када је овдје био Махмуд-паша, ти си са њим сједио на истом ћилиму. О свему си са њим разговарао, а ја, као слуга, стајао у предсобљу, чекао два-три сата, док буде воља папазу (папазом, то јест попом, Босанци су прозвали Махмуд-пашу због његове благонаклоности према хришћанима) да заврши разговор с тобом и мене позове. Тада, ако је било могуће ући, сједио сам у вратима на кољенима…

Послије тога у Петра су се ствари замрсиле, он је потпуно осиромашио, разболио се и ускоро умро. То је био узрок његове смрти.

Вјешање Петра Младеновића

У току године и по Шерифовић је отјерао у смрт 77 потпуно невиних хришћана, а оних који су имали какву год кривицу — не зна се ни броја. Од тих жртава ми ћемо навести неке по имену, као Нешу Маринковића из села Висојевице, Јована Главоњу из села Мокрога, Петра Младеновића иза Требевића.

Тај Петар био је јединак у мајке, а имао је седамнаест година. Дотјерао је товор-два сијена у Сарајево, да прода и да купи оно што му је било потребно. Несрећа га је нанијела поред Шерифовића куће. Са прозора га је видио Шерифовић и одмах рекао својим слугама:

— Доведите тог човјека и објесите га!

Они су га довели и објесили. Дошла му је мајка, која је остала без храниоца. Огрнула се црним покривачем, оплакивала несрећног сина и плачући питала по чаршији:

— Шта је скривио мој син?

Ударала се јадница каменом у прса. Видјевши је, мало се људи могло уздржати од суза. Њеног сина су жалили и Турци и хришћани, али од жаљења већ није било користи — несрећна мајка је полудјела.

Тај је био једини у мајке,
Седамнаест било му је љета,
Поћеро је товар два сијена,
У Сарај’во да сијено прода,
Пак да купи што му је потреба.
Несрећа је тога нанијела
Крај конака Накиб-ефендије.
А Накиб га с пенџера угледа,
Таки својим слугам заповиди:
„Тог водите те га објесите.“
Одведоше те га објесише.
Док му стиже самохрана мајка,
У мрке се футе замотала,
Тужна га је мајка оплакала,
По чаршији тужећи питала:
„Мога сина шта је била кривда?“
Камењем се у прси убија,
Та мало ко брез суза остаде,
Жалише га Турци и хришћани,
А од жалбе већ не има фајде:
Јадна мати оста брез памети.

Случај Јована Петровића: Мучење без суда

Био је тако један млад човјек, Јован Петровић, по надимку Скендеровић. Био је врло лијеп и одлично је учио. Научио је читати и писати из књига, знао је тумачити сваку књигу и објашњавати словенски српским ријечима. Умио је правити часовнике. Још у дјетињству је ишао у Београд. Знао је турски језик, а изучио је ћурчијски занат, који је знао добро обављати, тако да је зарадио добре паре.

Као младић, имао је другова с којима је о празницима ишао по кафанама и механама, па је научио још једну вјештину — свирање на тамбури и на ћеманету и на свим врстама свирала. Знао је и пјевати тако лијепо као дјевојка. Све је лако учио зато што је био оштроуман. Није био ни у каквој служби.

Насупрот Ташлихапа (име једног старог свратишта у Сарајеву), налазила се механа коју је држала жена по имену Чебеџинка. Она је имала кћер Савку, необичну љепотицу, какве није било у цијелој Босни. Сав народ је због ње силазио с ума: и Турци и хришћани, али јој хришћани нису смјели прићи од страха пред Турцима, осим младог Јована Петровића. Она се у њега необично заљубила.

Зато су му Турци почели завидјети и тражити против њега оптужбе, али ништа нису нашли. На крају посне недјеље, пред саму прошевину, овај младић је пошао кући и стигао у акшам (вријеме заласка сунца). Попио је мало вина и прислонио се на углу да мало одспава. У јацију (два сата послије заласка сунца), један Турчин, Мустафа Аблагић, договоривши се са јаранима који су га мало ранили и поцијепали му одијело, кренуо је право Фазли-паши и почео му овако говорити:

• Влаше Јован Скендеровић удари ме ножем у плећа и избуца ми ножем одијело. Рана није велика, нема збора. Он је мени пријатељ. Ја се на њега не жалим, него вам само говорим то што раде власи (хришћани).

Фазли-паша је одмах издао наређење, послао полицајца и кад су довели Јована, срдито му рекао:

• Ти си тај човјек што бодеш ножем Турке?

А Јован му је на то одговорио:

• Не, пашо, то ја нисам, вјеруј ми! Сви су сусједи видјели кад сам кући дошао и тамо остао док је још свјетло било на улици.

А паша се већ био напио ракије. Ништа не схвата што му Јован говори, бале му теку по бради, па Јовану каже:

• Ти си добар, млад и чувен младић, жалим ако умреш! Потурчи се и буди уз мене. Све ће ти бити допуштено. Ради што ти је воља. Троши паре колико ти драго!

Јован му на то одговара:

• Више имам новаца него дјеце. Све имам што ми је потребно. Задовољан сам, у здравље цара!

Паша је наредио својим људима:

• Одведите га и преплашите и добро га испитајте!

Скупило се дванаест људи, по шест стали са сваке стране. Свезали му руке назад. Тако су га лако притегли да су му се састале обје лопатице, а груди искочиле напријед. Тада су га повалили на тле, зажегли ватру од ћумура. Много су ћумура наложили, бар педесет ока. У том огњу су почели да грију жељезо и тучана јаја. Када су се усијала као живи огањ, ставише их Јовану под пазуха. Скину једна, а положе друга. Угријали су комаде другог жељеза и ставили их Јовану на срце.

Мучили су га два и по сата. Дванаест људи мучи Јована. Ставља на њега ужарено гвожђе. У чизмама и мамузама скачу му на груди; ребра су му поломили. Колико год је у затвору било хапсеника, сви су те вечери мрли па живјели, гледајући превелику Јованову тугу и муку. Затим су га оковали.

Освануо је понедјељак. Сродници су се окупили око Јована. Цвиле и плачу, али им нема фајде. По Сарајеву се разгласи: ко сам није видио, неће ни вјеровати. Чудили су се и Турци и хришћани како се догодила таква биједа. Нико није нешто слично упамтио.

Чудио се и сарајевски муфтија, чудио се и говорио:

• Никакав закон не дозвољава да се човјек може пржити. Ти су људи гори од Жидова.

Фазли-паши је дошао капућехаја, и они заједно одоше у Травник, а ћехаји је паша заповједио:

• Нека тог спрженог носе кући.

Али га ћехаја није дао док није прошло четрдесет дана. Јован је доживио свакојака страдања. Мајка је спавала с њим на каменом поду. И она, несрећница, претрпјела је јаде, добила је срчану болест. С Јованом су се чуда дешавала. Ништа није узимао у уста, осим мало ракије и воде. Од тога је живио четрдесет дана. Спржени дијелови тијела су отрули и отпали. Његовој мајци је било врло тешко, почела је цвилити и плакати, а ћехаја Абдулах-ефендија Узунлија је страшио:

• Ако овај човјек умре, знајте да ће вам бити зао час.

Он је послао по љекара Јеврејина да Јовану учини визиту. Љекар је говорио ћехаји:

• Овај млади човјек не може жив остати. Не знам шта ће с њим бити до сутра.

Тада је ћехаја рекао мајци:

• Дајте нешто новаца тужиоцу (то јест, Мустафи Аблагићу) и узмите болесника и носите кући.

Зашто су га и држали толико времена? Да би узели нешто пара.

Јованов отац и мајка одговарају да немају пара, а ћехаја им опет каже:

• Онда ћу вам га дати на вјеру, а ви продајте нешто из куће и донесите нешто пара.

Дали су дозволу и однијели га кући. Боловао је двије године. Много су потрошили, на крају су продали и кућу, а новац дали болеснику за лијекове. Остао је жив, али је те двије године проживио сакат, не могавши ништа радити. Мајка му је седам година боловала срдобољу, коју је добила, и затим умрла. Породица је све похарчила што је имала. Осим Бога, нису имали помоћника.

(www.palelive.com)