Трагична судбина Мицике Чармак – дјевојчице која је страдала 1914. године

У Горњим Палама, изнад рибњака и у близини водопада на Миљацки, налази се мала камена спомен-плоча, оборена и измјештена са свог мјеста. То је надгробни споменик који је некада стајао на гробу дјевојчице Мицике Чармак, а данас му се не зна право мјесто. Вјерује се да је био постављен у близини ријеке, на простору гдје је дјевојчица и страдала 1914. године.

На плочи је уклесан кратак, али потресан натпис латиницом:

„Овдје почива Мицика Чармак, рођ. 29. септембра 1902. године, умрла — убијена од Црногорских шкија 19. октобра 1914. године. Овај споменик подиже јој Мајко. Вјечни јој покој. Обжаључи Родитељи“.

Споменик је израђен од квалитетног камена, па одолијева времену. На глаткој површини, исписана су слова, плитко и неправилно, али дубоко продиру у душу свакога ко их прочита.

Посебну пажњу привлачи дио натписа „подиже јој Мајко“. Пошто је ријеч „Мајко“ написана великим словом, није сасвим јасно да ли је у питању лично име особе која је подигла споменик — што је могуће, јер је у то вријеме име Мајко заиста постојало — или се, пак, ради о грешци клесара, гдје је намјера била да се наведе „подиже јој мајка“. У оба случаја, натпис носи дубоку симболику: било да је ријеч о имену или о мајчином болу, он свједочи о људској потреби да се сачува сјећање на недужно страдало дијете.

Према предању, Мицика Чармак је дјевојчица из Горњих Пала, рођена 1902. године, која је имала тек дванаест година када је изгубила живот. Страдала је у вријеме почетка Првог свјетског рата, у јесен 1914. године, у трагичним и неразјашњеним околностима.

Мјештани овог краја преносе двије верзије њене погибије.

Према првој, један припадник тзв. „црногорских шкија“, који је био стациониран на Градини, нишанио је из пушке према кући Чармакових. Када је на прозору угледао дјевојчицу, из знатижеље или пијанства опалио је и усмртио је на лицу мјеста. Према другој верзији, Мицика је тога дана прала одјећу на Миљацки, на мјесту гдје је касније подигнут њен споменик. Један од војника је, без икаквог разлога, пуцао у њу са Градине.

Обје приче завршавају се исто — недужна дјевојчица је убијена без икаквог повода.

Љето 1914. године било је једно од најтежих раздобља у историји ових крајева. Послије атентата на престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву, на српски народ у Босни и Херцеговини сручио се талас одмазди. Многи су били објешени, мучени, хапшени, депортовани у логоре у Добоју и Араду, док су села пљачкана и спаљивана.

У хаосу рата, на просторима источне Босне појавиле су се различите наоружане групе. Једне од њих биле су и такозване црногорске шкије — лаке чете, извиђачи и наоружане дружине које су прешле границу из Црне Горе. У почетку су их становници доживљавали као ослободиоце који долазе да помогну, али су поједине групе почеле дјеловати самостално, без команде и реда. У таквим околностима, поједини припадници су чинили злочине, пљачкали и застрашивали народ, због чега је име „шкија“ остало упамћено у негативном контексту.

Иронијом судбине, чак су се и аустроугарске јединице плашиле ових дружина, па су нека села, укључујући и дио Горњих Пала, остала привремено поштеђена од директних аустријских казнених похода.

Према војним изворима, од 12. октобра 1914. године почиње постепено повлачење црногорских снага на линију Петибор – Јабука – Храњен, а већ средином мјесеца већина јединица прелази на десну обалу Дрине. Истовремено, Ужички одред српске војске, који је држао положаје на Гласинцу, води жестоке борбе од 18. до 21. октобра, након чега се повлачи ка југоистоку, у правцу Чајнича и Пљеваља.

Управо у тим данима у том хаосу страдали су и невини — попут Мицике Чармак, која је изгубила живот без разлога и кривице 19. октобра.

Мјесто гдје је првобитно стајао споменик није познато. Према вјеровању мјештана, плоча је некада обиљежавала гроб дјевојчице, али је током времена измјештена, оборена или пренесена. Данас се налази у близини обале Миљацке, неколико стотина метара изнад рибњака.

На истом подручју примјећују се остаци старих зидина и камена, који би могли припадати некадашњим објектима, можда и бренти на води, о којој постоји усмено предање. Управо због тога се претпоставља да је и гроб био у том крају — у близини воде, гдје је дјевојчица и страдала.

Данас тај споменик лежи наслоњен на једно дрво. Крст који је стајао на споменику је изгубљен. Натпис још одолијева времену и подсјећа на један невини живот прекинут у вихору рата.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)