Свједочење Благоја Благојевића: Граната је прекинула живот моје кћерке и њеног вјереника уочи Васкрса 1994. године

За Меморијални центар Републике Српске свједочио је Благоје Благојевић, који је прије Одбрамбено-отаџбинског рата живио са породицом у селу Бочиња, општина Маглај.

Са супругом је ту засновао породицу и добио двоје дјеце, кћерку Далиборку (1974) и сина Далибора (1975). Живот на територији Маглајске општине био је миран и испуњен све до почетка 1990-их, када међунационалне тензије почињу да ремете свакодневицу.

Легитимисања, притисци и страх постепено су се појачавали, а потпуни преокрет настаје 8. маја 1992. године, када су убијени Срби из тог краја, Горан и Душан Стоканић и Велимир Панић. Од тог тренутка, како свједочи Благоје, више ништа није било исто.

Наредна трагедија задесила је породицу Благојевић 13. маја 1993. године, када је у гранатирању села Бочиња од стране муслиманских снага тешко рањена Благојева супруга. Због потребе за сталном медицинском његом и близином болнице, Благоје одлучује да пресели супругу и кћерку Далиборку у Добој, вјерујући да ће ту бити
сигурније.

Међутим, и Добој је био мета ратних дејстава. Уочи Васкрса, у суботу 30. априла 1994. године, муслиманске снаге су гранатирале град. Једна од граната пала је у непосредној близини групе млађих људи који су се дружили уочи Васркса. У тој групи се налазила Далиборка Благојевић заједно са својим заручником Недељком Танасићем (1971).

Обоје су настрадали на лицу мјеста. У том истом нападу, животе су изгубиле и Љиљана Вукосављевић (1975) и Стојанка Јовић (1979), четири млада цивила, страдали у данима који су требали да буду празник мира и породичне радости.

Трагедија која је задесила породицу Благојевић оставила је дубоке и трајне посљедице. Бол због губитка вољене кћерке, коју је Благоје описао као тиху, племениту и послушну дјевојку, остао је неизбрисив. Ипак, у години након рата, 1996., рађа се кћерка Драгица, која породици доноси нову снагу за животом.

Свједочење Благоја Благојевића представља личну и породичну причу о страдању цивила у рату, али и о нади и отпору забораву. Оваква свједочења су од непроцјењиве вриједности за очување истине и достојанства жртава. Она нас подсјећају да иза сваког имена стоји један живот, једна породица и једна прича која заслужује да буде
испричана, сачувана и поштована.

Директор Меморијалног центра Републике Српске Денис Бојић изјавио је како је овакво свједочење од непроцјењивог значаја за очување историјске истине. Посебно мјесто у раду Меморијалног центра заузима процес снимања свих доступних свједочанстава о страдању српског народа и стварање до сада највеће обједињене базе аудио-видео свједочења чланова породица погинулих и несталих цивила и војника, те свих оних који својом судбином свједоче о страдању српског народа.

Меморијални центар Републике Српске позива све чланове породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата да подијеле своје свједочанство, како бисмо заједно сачували истину и сјећање на оне који су дали живот за своју отаџбину.

Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999.

Напомена: Свако преузимање, умножавање или кориштење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

Транскрипт свједочења Благоје Благојевића

Ја сам Благоје Благојевић, рођен у селу Бочиња, општина Маглај, 1952. године.
Основну школу сам завршио у Маглају, а потом сам радио у „Борику“, у „Шипадовом“ погону, двадесет година – све до почетка рата.

Иначе, у Бочињи сам имао кућу, засновао породицу. Благојевићи смо позната породица у том крају. Сви смо били на окупу, живјели смо лијепо. Бочиња је била развијено и напредно мјесто, једна од највећих мјесних заједница у општини Маглај. Живјели смо сложно, заједно.

Оженио сам се кад сам изашао из војске. Мало сам играо фудбал, био сам и фудбалски судија. Десет година сам водио културно-умјетничко друштво, били смо прваци Босне и Херцеговине. Упоредо с тим, бавио сам се занатом. Цео живот сам радио у занатској струци – металац по занимању, али сам имао љубав према дрвету, коју сам наслиједио од оца. И дан-данас, иако сам у пензији, правим намјештај, радим с мајсторима, преносим знање и искуство.

Имао сам двоје дјеце. Ћерка ми је завршила средњу школу у Маглају пред сам почетак рата. Нажалост, кад је почео рат, све нас је растурио. Супруга ми је рањена 1993. године и остала је инвалид – погођена је у ногу када је Бочиња гранатирана. Морали смо да избјегнемо. Прво сам њу измјестио у Добој.

Ћерка Далиборка рођена је на Петровдан 1974. године, а син ми је рођен 6. децембра 1975. године. Здравствено су били као и сва дјеца тада – здрави и весели. Имали смо осмогодишњу школу у Бочињи, полигон, базен за купање. Сви смо живјели заједно – Срби, Хрвати и Муслимани. На Босни смо се купали, играли фудбал – нико никог није дијелио.

Син ми је због рата прекинуо школовање, није га завршио. Ћерка је завршила школу у Маглају, али није дипломирала – успјела је само да добије свједочанство јер смо избјегли из Маглаја. У мају 1992. су побијени Стоканићи и од тада се више није комуницирало.

Моја ћерка Далиборка била је дијете за понос. Одличан ученик од првог разреда, мирна, тиха, вриједна, самостална. Сви су је звали Даца. Син Далибор је био потпуно супротан – несташан, хиперактиван, све је хтио да проба: карате, кошарку, све га је занимало.

Послије рата, рођена ми је ћерка Драгица. Невјероватно, али понашањем и изгледом подсјећа на Далиборку. И датум рођења им је сличан – Драгица 8. јула, а Далиборка 12. јула. Нажалост, Далиборка је погинула 1994.

Иако нисам био политичар, био сам политички активан – секретар партијске организације у фирми, предсједник синдиката, члан радничког савјета. Био сам полазник политичке школе у Кумровцу. Важно ми је било да чувамо слогу и заједништво. Увијек сам био „контраш“ – говорио сам шта мислим, без страха.

Још 1988. се почело осјећати трвење међу људима. Ја сам говорио да морамо чувати заједништво јер ће нам политика донијети рат. На трибини у Маглају 1990. сам критиковао Дураковића који је рекао „Босном се шири мирис тамјана“ – то је људе уплашило. Почело је пропадање фирми, па је и моја фирма отишла у стечај у марту
1992. Вратио сам се у Бочињу и био незапослен.

До маја 1992. сам живио у Маглају. Кад су побијени Стоканићи, почеле су блокаде, хапшења.
Био сам резервни војник и учествовао у вјежбама. Људи су говорили да сам био добар организатор. Активно сам чувао положаје у саставу прве, па касније треће одредничке бригаде.

Цио рат сам провео на подручју Бочиње и Озрена. Моја ћерка Далиборка је кратко радила у санитету. Касније су дошли медицински радници са стране, па се вратила кући до маја 1993. када ми је супруга тешко рањена. Пребацили смо је у Добој на лијечење.

Ту је и Далиборка дошла, па сам је запослио у „Босанку“ преко пријатељице која је била директор. Почела је радити у понедјељак, а у суботу је погинула – није прошло ни седам дана.

Па, у Добоју је било одмах силовито гранатирање и жртава колико хоћеш. Али, ето, како то бива… Баш уочи Васкрса 1994. године, у суботу пред сам Васкрс, прва граната тог дана пала је горе код џамије, изнад пијаце. А они су се спремали да славе Васкрс.

Њен момак је био у војсци, у бригади, добио је одсуство за рођендан, па су се договорили да дођу код мене на Бортињу, да остану заједно и прославе Васкрс.

Није било много друштва, десетак омладине, дванаестак, можда. Кренули су у једну кућу у Одрмској улици, било је око пола девет увече, предмрак. Носили су све што су припремили – пите, колаче, пиће, музику…
И кад су били на оној окретници где је био кафић, ту је пала граната међу њих. Четворо је погинуло, четворо или петоро рањено. То је у једном тренутку био највећи број жртава у Добоју. Знам, мала Стана Панићка… било је доста који су изгинули.

Добој је страшно много гранатиран, било је много цивилних жртава. Тог дана је погинуо и Недељко Танасић, њен момак – требало је да буде мој зет. Погинула је Љиљана Вукосављевић, избеглица из Грачанице, и Стојанка Јовић. Њени родитељи, Милош и Босиљка, били су избегли из Маглаја.

Било је десет, дванаест њих. Граната је пала на ивичњак. Одбила се… и тако су страдали. Кад сам дошао да видим своју ћерку, она је имала ону бригадирку са радне акције. У џепу је имала личну карту. Гелер је погодио личну карту – директно у срце.

Други гелери су јој погодили лице…

Поред ње је био Недељко. Мислим да је и он одмах погинуо. Љиљана исто. Стојанка је умрла у болници.
Кад сам био код доктора, ништа се више није могло урадити. Трагедија на лицу места.

Стодвадесетка кад је ударила… Касније сам анализирао, гледао… Ударало је у ивичњак, па се одбила. Моја ћерка је била најближе тој гранати. Кажу они што су преживели – није је погодило много гелера, али довољно…

Сви они остали су остали тешки инвалиди. Ћерка моје свастике живи у Немачкој. Далбор и даље живи у Добоју. Имали су среће да преживе, неки су се опоравили, као мала Тања Николић. Комуницирамо и данас, виђамо се.

Често размишљам о тим судбинама. Немам начин да нађем утјеху у свему томе. Једино што ме храбри је то што мораш позитивно размишљати. Живот је вјечита борба – од рођења до смрти. Бори се човјек с трагедијама, проблемима, обавезама.

(www.palelive.com / Меморијални центар Републике Српске)