Огласи
За Меморијални центар Републике Српске свједочио је Радомир Ђурђевић, брат погинулог борца Војске Републике Српске, Милана Ђурђевића, који је живот изгубио 8. новембра 1992. године у Човића пољу, на Орашком ратишту.
Милан је погинуо као млад човјек, оставивши иза себе четворо дјеце. Био је ветеринарски техничар, поштован и цијењен у свом крају. „Био је то честит, вјерујући човјек“, свједочи његов брат Радомир. Након братове погибије, Радомир преузима бригу о његовој дјеци, трудећи се да их изведе на прави пут.
Денис Бојић, директор Меморијалног центра Републике Српске, наглашава да су оваква лична свједочења кључна за очување историјске истине о страдању српског народа.
Меморијални центар Републике Српске активно прикупља и евидентира свједочанства чланова породица погинулих и несталих цивила и војника, са циљем стварања највеће обједињене базе аудио-видео материјала о страдању српског народа у Одбрамбено- отаџбинском рату. Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999
Напомена: Свако преузимање, умножавање или кориштење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.
Транскрипт свједочанства Радомира Ђурђевића
Ја сам Радомир Ђурђевић, од оца Милорада и мајке Грозде. Рођен сам 30. јануара 1960. године у селу Обровац, општина Бања Лука. Рођен сам у једној сеоској породици. Брат Милан се млад оженио и добио четворо дјеце. Радио је у Бронзаном Мајдану као ветеринарски техничар осамнаест година. Ја сам радио у Бањој Луци, на Жељезницама Републике Српске, и тако смо живјели у истом домаћинству. Отац је радио у Индустроградњи у Загребу.
Живјели смо фино, били смо једна угледна сеоска породица. Међутим, дошао је тај проклети рат. Брат ми је отишао у рат, кренуо сам и ја кренуо. Мој брат Милан Ђурђевић је погинуо на почетку рата, 8. новембра 1992. године, у Човића пољу, на Орашком ратишту. Он је васпитан као поштен човјек. Ми смо били поштена сеоска породица. Радио је у ветеринарској станици. Био је веома цијењен у свом крају. Почетак рата донио је превирања, формирање странака. Већ се осјећало да нешто није добро. Брат ми је отишао међу првима на ратиште и погинуо.
Отац ми је умро 1994. у својој 62. години. Кажу стари, умро од жалости за дјететом својим.
Радио сам у полицији, у Бронзаном Мајдану, ишао сам и ја на ратиште као дио специјалне полицијске јединице. Колега ми је јавио да ми је брат погинуо. Тог дана сам ујутру изашао из треће смјене. Цијело јутро сам имао неки лош осјећај. Није ми било ни до чега. Рекоше да идемо на славу код једног колеге, али ја рекох – нећу, идем кући.
Кад сам стигао кући, у један сат дође колега. Чим сам га угледао, знао сам да нешто није добро. Ушао је и рекао: „Раде, погинуо ти је брат Милан“. Мајка, покојна, чула је и одмах пала. Ја сам се само окренуо и погледао четворо његове дјеце, све око мене.
Ето, кад неко каже да човјек добије стрес – па шта је већи стрес од тога? Брат ми је погинуо у Човића пољу, на Орашком ратишту, 1992. године. То је била Прва лака бањалучка бригада, њихово прво ратиште. Најмлађе дијете му је имало пет година тада, син Васо. Други син, двадесетак дана након навршеног пунољетства, добија позив за војску. Отишао је на Мањачу на обуку, био је три мјесеца горе, па ушао у 16. бригаду и цијели рат провео на фронту. Сада живи у Шапцу.
Ја сам остао неожењен, нисам мислио о себи. Гледао сам само да њих изведем на пут. Хвала Богу, сви сада имају породице, куће, станове. Само тај синовац у Шапцу је сада оболио. Рат,
проклети, оставио је посљедице. Имао је операцију, извадио један бубрег и није баш најбољег здравља. Ја сам прихватио тог најмлађег сина, пет година је био са мном. Нисам се женио, нисам размишљао о себи.
И данас сањам брата. Сањам како радимо нешто, дјеца око нас, он дошао, пење се на трактор. Знам у сну да је погинуо, али као да се мора вратити. Сањам га често.
Република Српска ми значи све. Ево сад се најежим. То ми је све, и отац, и мајка, пошто немам више ни једног ни другог, ни своје дјеце. Све ми је Република Српска и та слобода. Баш кад чујем да неко каже нешто против Републике Српске, то ме дотакне, најежим се дебело. Мислим да је добро да ово остане у архивама, јер времена пролазе.
Једног дана ће то неко гледати, унук, праунук мога брата или неког другог погинулог борца. Многи су у овом рату изгинули, а нису били ни ожењени. Иза њих нико није остао.
(www.palelive.com / Меморијални центар Републике Српске)
