Огласи
За Меморијални центар Републике Српске свједочио је Младен Томић, син погинулог борца Војске Републике Српске, Горана Томића, који је живот изгубио 14. септембра 1995. године на Оштрељу. Младен је оца изгубио као беба од само дванаест мјесеци. Његово одрастање било је обиљежено борбом и одсуством очеве заштите, али и
дубоким поштовањем према ономе што је његов отац бранио и за шта је дао живот.
Почетком 1990-их, његов отац Горан Томић, прикључује се Новосадском корпусу, а потом и јединици „Вукови са Дрине“. Погинуо је од ударног таласа гранате испаљене са територије под контролом ХВО-а. Младенова мајка је преузела је улогу и мајке и оца, одгајајући сина у духу поштења и људскости.
„Важно је да учимо дјецу да не мрзе“, каже Младен, истичући да Републику Српску доживљава као симбол слободе, правде и борбе за опстанак.
Денис Бојић, директор Меморијалног центра Републике Српске, наглашава да су оваква свједочења темељ очувања историјске истине. Центар интензивно ради на прикупљању и евидентирању свих доступних свједочанстава која говоре о страдању српског народа, с циљем стварања највеће обједињене базе аудио-видео свједочанстава чланова породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата.
Меморијални центар Републике Српске позива све чланове породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата да подијеле своје свједочанство, како бисмо заједно сачували истину и сјећање на оне који су дали живот за своју отаџбину.Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем
имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999
Напомена: Свако преузимање, умножавање или кориштење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.
Транскрипт свједочења Младена Томића
Ја сам Младен Томић, дијете погинулог припадника Војске Републике Српске. Изгубио сам у прошлом Одбрамбено-отаџбинском рату свог оца Томић Горана, надимак Горски, који је погинуо 14. 9. 1995. године на Оштрељу. Ја сам иначе дипломирани правник, радим у градској управи. Докторанд сам прве године докторских студија Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву и на ваш сам позив дошао да подијелим не своје сјећање, већ приче моје мајке и татиних сабораца о томе ко је био мој отац.
Мој отац је био један поштени и честити човјек, из једне сеоске радничке породице. Током периода комунизма одлази у Београд, двије године прије почетка рата у бившој СФРЈ. Деведесет прве године, када Хрвати одлучују да мимо уставних овлашћења одцијепе своју федералну јединицу, без сагласности српског народа, тата се прикључује Новосадском корпусу. То ми је испричао његов саборац и комшија из села. Они одлазе у Вуковар и учествују у борбама, нарочито у Трпињској цести. Након ослобођења Вуковара, по ријечима тог саборца, у кућама су налазили тијела убијених Срба.
Након борби у Вуковару, тата напушта Новосадски корпус. Убрзо почињу и сукоби у БиХ, када Бошњаци, мимо устава, покушавају да одцијепе БиХ противно вољи српског народа. Тата долази у Тршић, прикључује се јединици „Вукови с Дрине“ и учествује у све четири године рата – од Крајине, Херцеговине, до околних ратишта.
Погинуо је на Оштрељу код Дрвара, 14. септембра 1995. године, од гранате испаљене са територије под контролом ХВО-а. Мој отац је био водник. Погинуо је од ударног таласа гранате. Ја сам вођен на мјесто гдје је погинуо. Мама никада није жељела много да прича о томе. Остао сам без оца као беба од дванаест мјесеци. Ништа нисам знао.
Сматрам да је моја мајка највећи животни борац, јер је преузела улогу и оца и мајке. Одгајала ме је као поштеног и часног човјека и сматрам да је у томе успјела. Живјели смо у муслиманском стану до 2003/2004. године, када смо морали да се иселимо, иако је постојао уговор о закупу. Одрастао сам без очеве заштите. Нисам имао коме да се обратим. Основна школа, средња школа, факултет – све сам сам прошао, у договору са мајком.
Мој отац је био керамичар. Радио је у једној старој југословенској фирми, чијег се имена не сјећам. Са почетком рата одлази и ставља се у службу свог народа, који је био угрожен и у Хрватској и у БиХ. То је била његова света српска дужност – да помогне српском народу у невољи.
Мајка ме је одгајала да не мрзим никога. Живјели смо раније у Југославији као у неком „братству“, иако можда не можемо више бити браћа, можемо бити добри комшије и помагати једни другима. Иако сам изгубио оца и друге чланове породице, не мрзим никога и не желим никоме зло.
У рату сам изгубио и дједа Луку Бошковића, погинуо је у борбама у Крајини. Изгубио сам и ујака. Остали чланови породице били су расељени из околине Тузле, јер нису могли да живе достојно под тим условима.
Отац је рођен у Зворнику. Мајка је радила у градској управи и сада је у пензији. Упознали су се када је он долазио по рјешења за гориво. Тата је волио моју мајку изузетно. Имам урамљену очеву слику у соби. Имам његов амблем „Вукови са Дрине“ и регистрациони број. Идем на гробље. Сваког пута ми је тешко јер га нисам упознао.
Никада нисам осјетио како је имати оца. Само ја и мајка знамо кроз шта смо прошли. Не бих то желио никоме. Не желим нове ратове, не желим страх, неимаштину. Желим да мој народ живи у миру и благостању.
Важно је да учимо дјецу да не мрзе. Мајка ме је учила томе. Можда не можемо бити браћа, али можемо бити добри комшије. Историја се не смије заборавити. Ако се заборави, она се понавља. Први свјетски рат, милион мртвих. Други свјетски рат, још више. Заборавили смо, па нам се поновило. Ако заборавимо и овај посљедњи рат, опет
ће нам се поновити страдања.
За мене Република Српска није само географски појам или ентитет. За мене је то симбол слободе, правде, борбе и жеље за независношћу. Надам се мирној дисолуцији, не сецесији. Република Српска је за мене дио Србије у природним границама. Ја никада нисам раздвајао Србију и Српску. Када одем у Београд, осјећам се као код куће.
Република Српска треба да тежи ка будућности; наталитету, бољим радним мјестима, праведности. Волим је и не намјеравам да је напустим. Желим овдје да створим породицу и да их одгајам у духу поштења и части.
Нисам ожењен и немам дјецу. Када их будем имао, причаћу им да је њихов дјед био добар човјек, патриота који је морао да иде у рат јер је наш народ био угрожен. Водићу их на мјесто гдје је сахрањен, али их никада нећу учити мржњи. Само љубави и поштовању.
(www.palelive.com / ЈУ Меморијални центар Републике Српске)
