Огласи
Миодраг Батиница свједочио је за Меморијални центар Републике Српске о страдању свог четрнаестогодишњег сина Ненада, који је погинуо 7. септембра 1992. године током гранатирања Мркоњић Града. Миодраг је рођен у селу Шеховцима, општина Мркоњић Град, гдје је провео дјетињство и завршио основну школу.
Када је почео рат, Миодраг је са супругом и синовима Ненадом и Недељком из Јајца избјегао у Мркоњић Град, гдје су се настанили у мјесту Збориште. Ненад је тада требало да крене у осми разред, а млађи син Недељко у трећи.
Дана 7. септембра 1992. године, Ненад је изашао да се провоза бициклом. Застао је у друштву комшинице Јадранке Томић, двадесетогодишње дјевојке која је живјела у комшилуку. У једном тренутку, из правца Јајца је испаљена граната која је погодила шахт у близини и одбила се према њима. Експлозија је усмртила Ненада на лицу мјеста, док је Јадранка тешко рањена и преминула на путу ка Бањалуци.
Када је Миодраг стигао кући након што је обавијештен о трагедији, затекао је страшан призор. Његов син је био смртно страдао, а супруга рањена – гелер јој је погодио кичму. Иако је преживјела, посљедице повреде и стреса остале су трајне, те је данас непокретна.
Миодраг свједочи да му је губитак сина Ненада најтежи тренутак у животу и да се на то сјећање човјек никада не може навикнути. Ненад је, како каже, био ведро и послушно дијете, добар ученик и велики љубитељ спорта. Погинуо је возећи бицикл који му је отац раније купио у Јајцу.
Миодраг наглашава да је Ненад, заједно са Јадранком, био међу првим цивилним
жртвама у Мркоњић Граду и да је њихову погибију потребно достојно обиљежити, како се невине жртве никада не би заборавиле.
Денис Бојић, директор Меморијалног центра Републике Српске, истиче да су оваква
свједочења темељ очувања историјске истине. Центар систематски ради на прикупљању и документовању свих доступних свједочанстава која говоре о страдању српског народа, с циљем стварања највеће обједињене архиве аудио-видео исказа чланова породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата.
Меморијални центар Републике Српске позива све чланове породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата да подијеле своја свједочанства и на тај начин трајно сачувају сјећање на своје најмилије. Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона 051/222-999.
Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.
ТРАНСКРИПТ СВЈЕДОЧАНСТВА МИОДРАГА БАТИНИЦЕ
Ја сам Миодраг Батиница. Рођен сам у селу Шеховцима, општина Мркоњић Град, гдје сам провео дјетињство и ишао у школу до петнаесте године. Од петнаесте године сам отишао у Сарајево, у полицијску школу, гдје сам је и завршио. Након завршетка школе распоређен сам на радно мјесто у Јајце, у полицијску станицу, гдје сам радио непрекидно до 1992. године, пред сам почетак рата.
Кад је почео рат, у априлу сам био у Јајцу са супругом и два сина, Ненадом и Недељком. Избјегли смо у Мркоњић Град, гдје смо се настанили у мјесту Збориште. Дјеца су ми ту ишла у школу, Ненад је требао да пође у осми разред, а Недељко, који је био млађи, у трећи. Ту сам их уписао у школу.
Ја сам био ангажован у станици и стално сам радио, па сам мање био код куће. Са њима је углавном била супруга. Због гранатирања Мркоњића дјецу сам био смјестио у Шеховце. Они су требали да крену у школу у септембру, па су дошли у Мркоњић Град. Школа је била мало одгођена, па 7. септембра није радила.
Тога дана сам био на послу, а супруга и дјеца су били на Зборишту. Ненад је изашао са бициклом да се провоза. Поред нас је становао комшија Ђоко Томић и његова кћерка Јадранка, која је имала двадесет година. Ненад је тад имао четрнаест. Возећи бицикл, застао је поред Јадранке која је гледала одакле падају гранате. У том тренутку, из правца Јајца, како сам касније сазнао, гађано је са Црвених стијена топом 132. Граната је ударила у шахту и одбила се према њима.
Били су удаљени око пет метара. Ненада је погодио неки већи комад и он је одмах погинуо.
Остао је без главе, а тијело му је било поломљено и разбацано у кругу од педесетак метара. Кад сам дошао, видио сам велике локве крви. Јадранка је била још жива, али тешко рањена. Одмах су је превезли према Бањалуци, али је преминула на путу. Ненад је остао на лицу мјеста мртав.
Када су ме обавијестили и кад сам дошао кући, имао сам шта да видим. Њих су већ склонили да ја не видим све. Супруга ми је у том моменту такође била рањена, погодио ју је гелер у кичму. Срећом, није било смртоносно, али су остале посљедице. Указана јој је помоћ, али је доживјела тежак стрес и до данас испашта, остала је непокретна.
Послије тога сам остао у Мркоњићу, живио сам у порушеном стану. Радио сам у полицији све до 2006. године, кад сам отишао у пензију. Сад се бринем о супрузи, то ми је највећа обавеза и све што радим. Трудим се да избјегавам мисли, али то увијек остаје у глави. Увијек се човјек најежи кад се сјети.
Жао ми је било и те Јадранке, која је имала само оца, а мајка јој је била непокретна. Имала је двадесет година и тих дана се спремала за удају, али, ето, десило се то што се десило.
Послије сам отишао у пензију и тако живим. Кад имам времена, обиђем гробнице. Други син ми је велика помоћ, много ми помаже око супруге. Живим и данас на Зборишту, гдје сам купио једну бараку. То је мој живот сада.
Ненад је као дијете био веома ведар и хитар. Ја сам му још у Јајцу купио бицикл петобрзинац, на коме је и погинуо. Волио је спорт, кајаке, био је добар ученик. Обојица су били добри ученици, али он је био нешто посебно. Послушан, како се само може пожељети.
Задњи наш сусрет био је кад сам кренуо на посао, он је остао код куће са мајком и братом. Кад сам се окренуо, махао ми је. То је био наш посљедњи поздрав. Видјех га послије само у мртвачници, у дијеловима. Горњи дио тијела сахрањен је у кутији. Након неколико дана, испред стана смо нашли његове зубе. То је била катастрофа, колико га је разнијело.
Његова мајка је остала тешко траумирана. Нема дана да се не сјетимо тога. Недавно смо му обиљежили рођендан, био је 5. јула. Данас би имао четрдесет седам година.
Живио сам увијек са народом, и данас немам никаквих проблема ни са ким. Радећи свој посао, обилазио сам многа стратишта и ратишта и сматрам да све треба обиљежити, не мало, него како треба. Пошто су то биле прве цивилне жртве у Мркоњић Граду, дијете од 14 година и дјевојка од 20, сматрам да се то мора достојно обиљежити. Ништа у животу не треба заборавити.
(www.palelive.com / ЈУ Меморијални центар Републике Српске)
