Огласи
Недалеко од престоног града великашке породице Павловић, града Борча, налази се село Варошиште. Сам назив мјеста открива да је ту некада постојала варош – трговиште и живо средиште људи и робе. У самом Борчу писане су бројне повеље, а по значају и величини овај град убрајао се међу три највећа у средњовјековној Босни. Због тога га историчари с правом сматрају престоним градом породице Павловић, једне од најмоћнијих властелинских породица тога доба.
О овом граду већ смо писали у нашем путопису, а сада нас је у Варошиште довео један стећак – или мрамор. На први поглед то је још један у низу надгробних споменика расутих по нашим крајевима, али његов натпис открива много више. На њему стоји запис о Озрину Копијевићу, жупану кнеза Павла Раденовића. Текст, исписан ћирилицом, не само да казује име покојника, писара, властелине, већ спомиње босанско краљевство и народ који је живио у Босни.
У епитафу, између осталог, стоји:
„Ва име божје А се лежи Озрин Копијевић, жупан кнеза Павла. Се писа дијак Милосалић Баројевић. Смрти не поисках навиден краљевства босанскога и госпоцтва србскога за мога господина службу. Бодоше ме и сјекоше ме и стјераше и тој смрти не допадох и умрих на рошдество Христово и господин ме воевода окрили и укопа и побележи.“
Епитаф почиње уобичајеном формулом „А се лежи Озрин Копијевић, жупан кнеза Павла“, чиме одмах открива име и титулу покојника. Потом се спомиње и писац – дијак Милосалић Баројевић – што није ријеткост и показује да је натпис свјесно стваран као епитаф, намијењен да буде читан вијековима касније.
Оно што овај стећак чини посебним јесу ријечи самог Озрина: „Смрти не поисках навиден краљевства босанскога и госпоцтва србскога за мога господина службу.“
У том исказу препознаје се дух времена – оданост господару и спремност на то да се не умре прерано, већ да се служи краљевству у тешким околностима. Епитаф даље описује како је Озрин био „боден, сијечен и гоњен“, али није пао у боју, већ је преминуо на Божић – симболично, на дан Христовог рођења.
Завршни редови говоре да га је „господин војвода окрили, укопа и побележи“, што свједочи о пажњи и части коју му је указао његов господар.
Стећак Озрина Копијевића није само гробни камен, већ историјски документ и литерарни запис уклесан у камену, који нам и данас стоји као путоказ – да не заборавимо идентитет времена у којем је настао.
Овај исказ показује да су Павловићи били српски властелини и да је босанско краљевство у исто вријеме било краљевство српске господе. Подсјетимо да је и сам краљ Твртко I своју владавину темељио на насљеђу „српске господе“, односно династије Немањића. То је изричито записао у својој повељи Дубровнику из 1382. године:
„…јер молитвом твојом примих благодат од Господа Бога, и устројен бијах вијенца и части и скиптра Царскога првих мојих родитеља светих, господе Српске, Краљева и Царева, и слиједим њихов живот и вјеру, и правилом (законом) царским све недостатке исправљајући и извршавајући у земљама богодарованог ми краљевства.“
Овај мрамор, скроман по облику, али величанствен по украсима и садржају натписа, подсјећа нас колико прошлост нашег краја лежи у тишини камених споменика и чека да буде прочитана.
(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)
