Огласи
Што ја имам Тетка, с мајчине стране… Висок, гласан, јасан! „Виђен“, кажу жене. „Виђен је он свугдје.““Нема гдје није виђен“… климају главом завидљивци. Кад он бане на славу, усправан, крупан и кад загрми с врата:
„О, домаћине?“
Стане на сред куће, чека да сви ућуте, да се већина окрене. Тек онда пита:
„Изува ли се?“
…а већ се љуби са свима.Никоме се много не сагиње.Свима некако незгодно, нижим људима готово непријатно. Онако, с висине преко стола, поздравља и потеже дугачим квргавим рукама, дубоким звонким гласом одмах удара на случајне саговорнике, по сваком помало, ником не оставља простор за добар одговор:
„Ђе си ти, Шћепане, женски душманине?“
А Шћепан, најближи комшија, ситан, скупљен и ћутљив, сушта супротност, великом чворнатом Тетку, ћутке пружа руку, не подижући се, унапријед спреман на најгрђе, и најгоре. Чим Тетак сједне, воловски јако похвата, загрли, двојицу до себе, као да ће почети пјесму, не да да се публика за софром опусти, па удара по долибаши, испод икона:
„Дај, Јоване, шта си се сјадио, бога ти љубим! Наздрави ти кад неће домаћин.“
Ако ипак неки мудросер помисли да наметне своју тему, он лупи по леђима најближег и громогласно се насмије, (сва се „софра“ окреће само њему), почну му се трести и стомак и рамена. Неког непослушнијег груне и у ребра:
„Слушај вамо!“
Све некако ућутка, само ујна Рајка, у име читавог женског рода, врцка и задиркује: „Скини капут, болан, није ти ваљда зима о Ђурђеву дану!“, а очи јој свјетлуцају и искре.
Тетак, кобајаги, уопште не хаје на слободније ујне, него затеже кичму, избаци груди к’о пијевац кад хоће да запјева, узима насуту чашу, направи паузу, окрене се на све четири стране да сви виде и чују, здрави се десно и лијево, са дугачким логичким паузама, па чита: „У прву чашу у бољу срећу…“ Што ти је мој Тетак из Кркаља! Он је алфа. Oн je мушко! Звонар. Предводник.
А кад уђе у кафану, онако велики и брдски, подвикне, одмах с врата, опет оно његово:
„О, домаћине изували се?“
Сваком стишће до кости руку и снажно их лупа по плећима. Главни је мој Тетак! Он је фактор! Он је, као и ја, студирао ДИФ. Зато је мени драг Тетак, а то што никад ниједан нисмо дипломирали није ни битно.Тетак све зна. Боље но ико. Чим започну о политици, он задире по оним најважнијим главоњама. Кад помињу сељачке радове, он домаћински заокрене о томе како нико неће ништа, како су људи угурсузи, како је некад било боље, веселије и здравије. Све Он зна.
Кад Тетак крене пред црквом да се са свима упита и испоздравља, његова жена, јадница, мора да га двори, чека и стоји, а, чини ми се, готово се стиди његове велике галаме и буке. Нарочито јој је непријатно што сваког задиркује, што на туђи рачун прави шалу. Пресоли некако, свима: „Ђе си ти, коњино?“ „Који си ти магарац“…
Није то баш ни мала шала, кад најдубљим басом галамиш и с висине нагрђујеш људе:
„Шта си се стиснуо, Комљене? Ко да ти је све погорјело! Ето ти четересница из џепа вири.“
А човјек јадник, само о пензији размишља, о дрвима за огрев, о дјеци без посла, о својој мрзовољној жени, о посној шкрљи. О шупљим поставама и џеповима. Ко зна о чему овај човјек данас врти и мота по својој сиједој глави? И још кад удари на ову зграндаву и блентаву људину… Криво му што га је срео. „Куд баш данас из цркве окретух на ову страну.“
Мој Тетак је за мене Бог! Чини ми се и за жене.
Али, нешто га мушкарци избјегавају. Као да га се плаше. И ја бих, да те не лажем, волио да ме се боје! Нешто је то исконски у нама, пећински, брате, ловачки, момачки. Кад се усправиш па рикнеш, а сви се окрену и још почну избјегавти поглед, склањају се. Увијек сам само хтио бити к’о мој Тетак из Кркаља! Прави длакави планинац!
„Слушај вамо!“
Некако не волим оне туњкаве и кењкаве, што причају себи у њедра или само првом до себе на уво, да нико не чује и то у повјерењу. Ко неке забрађене стрине и јетрве.Све на сто, шаком о сто, сто пута о сто, ако треба све на сто и преко стола, али нек буде сто по сто. Ко мој Тетак с мајчине стране!
Све донекле и све до једном… Затекли се, прољетос, код љекара и ја и мој Тетак. Ја добио покасно варичеле, сав се осуо, температура, примам инјекције, сваки дан. Кад ето и мог тетка код љекара! Крв му ударила на нос. Неповјерљиво гледа и у апарат за мјерење притиска и у младу, плаву љекарку…Позеленио. Мене и не види…
„Није страшно, мало повишен притисак. Крв може од врућине“, рече мирно жена у бијелом.“Мало ћемо ти узети налазе. Крв и мокраћу.“
Кад дебела сестра поче припремати, резати, натезати и прскати нову инјекцију и повећу иглу, мој тетак окрену главу на другу страну. Да ми се не учини? Кад поче тећи тектова јуначка крв из вене, усне му помодрише и рутави текак се, ни пет ни шест, вјеровали или не, скљока и онесвијести блијед к’о зид у дебело бијело женско крило. Сестра завришта, успаничи се цијела лабораторија и амбуланта. Онолики човјек! Мој велики страшни тетак. Залијевају га водом, шамарају, свађају се.
„Људи, не играјте се! Оволики човјек…“
Тетак се, ипак, разабра, дође себи, устаде и некако полако избауља из Дома здравља.
„Доћи ћу други пут.“
Дуго, вјерујте, нисам уопште вјеровао да је то био мој тетак. Као да је то био неко други. Млакоња неки. Женскоња. Петко. Био сам готово и заборавио на бруку, почео сам се ja више усрдно бавити женским питањима и угроженим слабим полом, млад, бијесан, луд и неожењен. Као и сва друга нормална јунадија романијска. Кад… Опет.. и други пут…
Пошли на Ђурђевдански уранак на Романију. Хоћемо у Новакову пећину. Весело здраво, младо друштво, с планинарима из Херцег Новог и са Козаре. Има цура са Пала и са Сокоца. И нека школска дјечица, хоће да се попну у Пећину. Дјевојчице, основке. Кажу бира се и Харанбаша. Понио и ја нож, јуначки и хајдучки. Они који су ноћили у планини, већ се напили. Пуцају, шенлуче. Кад… Ево га, пошао и мој вајни кркаљски Тетак, опет, усправан, виђен , опет главни. Алфа. Раздрљени Фактор. Издалека му видиш рачвасте руке у вуненим рукавима и ловачки зелени шешир с перком. Преко маскирни прслук са двадесет џепова. Пиштољчина и полуока ракије шљиве. Само… Ипак ми мало тиши, нешто не задиркује. Не „заповире“, не загуљује као прије. Не чујем ни оно „слушај вамо“.
Уранак на Новаковој њиви. Очи ненавикле раној јутарњој свјетлости, помијешаној са димом од ватри и шумском измаглицом. Закрпе снијега сакривене при честару, у заладку. Мирише смола оморике, смрека и јагњеће печење.Чује се смијех, вриска, романијска пјесма. Гусле. Пјесници. Пијанци. Новинари. Сниматељ с великом камером. Опет груне пушка. Неко се јуначи и клинчи на коњу, а неко на мотору са више коња. Горштачко јутро. Хајдучија. Чисти адреналин.
И стари тетак се опет курчи, хоће да се надмеће с момцима у бацању камена с рамена.То је једна од дисциплина за избор Харамбаше. Бодује и записује познати профа Т. Написао и правилник. Има ту момака билдера, младих, големих…али мој је Тетак стара момчина. Намјешта се, окреће камен да му легне на длан и на прсте, корак уназад, корак напријед. Па још једном понови исто и заподре… саплете се, трапаво љосну и… ишчаши ногу. Каменчина се преколута преко јадног и постиђеног Тетка и закачи га по манитој глави. Бол и брука. Преблијеђе и опет се „обандачи“. Настаде тајац. Чак и пијанци престадоше ону тешку, дугу романијску пјесму. Успаничи се хајдучки народ. Неко га пљусну водом и гле чуда, прогледа делија. Само се баш, одмах не досјећа гдје је и шта бијаше. Хитно га одвезоше негдје неком црвеном ватрогасном „нивом“. Кад је Профа сабрао бодове у све три дисциплине побиједио Д.Ш. Тих, миран момак. Билдери не могу уз конопац и мало и трапаво скачу из мјеста. Д.Ш. послије завршио и ДИФ и Право. Е, он је постао баш угледан харамбаша, без гордости. Сад за сад.
Мене, овог пута поклопио стид због мог Идола преко мајчевине. Нешто се у мени поломило. Сумњам и у њега и у себе. Склањам се од попришта и бјежим према стази за пењање у Новакову пећину. Опасна литица. Кад се први пут пође уз суру стијену, па се осврнеш и погледаш, испод себе у врхове јела у бескрајну дубину испод стијена, дође ти да се залијепиш ко црв за тај крш и да се не покрећеш ни горе ни доље. Најсигурније је да мислиш само о својим рукама и планинарској сајли и ништа треће. Ко то смогне…Само тако се можеш и попети или спустити низ
стотине метара високу, окомиту, голу литицу.
Јадан ја… Тетково дијете. Никад се нисам пењао овако високо, окомито. Добауљао сам попријеко с неким планинарима, грчевито се држећи за оштро камење и стијење, које се одрањало негдје доље у бездан, до неког безначајног дрвета у стијењу, одакле почиње окомита стаза са несигурном сајлом. И чучнуо. Не бих ти бога ми лагао. Чучнуо… Не могу ни горе ни доље. Чучим, к’о баба кад у трави пиша, да је ко не види. И не устајем… Ма није ме стид, него ме ухватио паничан страх. Ни горе и ни доље… Пробиле ме по челу и низ леђа хладне крупне капи зноја. Ноге онемоћале. У глави безизлаз. Поред мене промичу црвене женске тене… Кикоћу се дјевојчице, основке. Пењу се лагане, елегантне, ко дивокозе.
Једва ме неки момци вратили на спасоносну Новакову њиву, која ме и сад посјећа на фудбалско игралиште. Никад ти ја више нећу, ни на Романију ни у хајдуке. Ма ни на шталу с високом баџом. Не кријем, бојим се висине.
Тетак то није никад ни заборавио, нит се опоравио. Никад мој бивши тетак, с мајчине својати, није могао одољети својој сујети и „раздримачки“, а поготово својим манама праштати. А од тог Уранка нема га нигдје. Дословце нестао, у земљу пропао. Нико га се ни не сјећа.
Прво је тетка примијетила, да му је глас ослабио, некако мртво и слабо говори. Само ћути. Онда се нагло погурио и почео да избјегава људе. Слабо једе, нагло мрша. Пробао је да се пропије, али се одмах видјело да ни то није за свакога.
„Ни бараба није лако бити…“
Често је сједио под својом великом дворишном крушком. Пошто није пушио, само је тупим, угашеним погледом гледао у своје чворнате шаке, које су остале исто онако грубе, само што нису имале снаге: без иједног жуља, безвољне руке, без намјере, без иједне жеље.
Сломљен, угасио се, након три-четири године мучне апатије.
А ја купио десет санских коза. Гонићу до стотину. Дефинитивно „баталио“ ДИФ. Слабо пливам. Ма шта слабо… ја и ћускија од два брата ђеца.
На неким пренадуваним, мрсним, масним и сласним славама, увијек се нађе неко, ко воли да чита, наздравља и лијево и десно, удара у ребра и неда се о ријеч омрсити:
„Слушај вамо…“, чини ми се, чује се и са дна трпезе, гдје сједе најмлађи.
(www.palelive.com / Слободан Ковачевић)
