Име Симе Антонића, познатог и као Симо Бојић Антонић или Бојовић Антонић, данас је готово заборављено широј јавности, иако је почетком 20. вијека представљало једно од најпознатијих имена европског и свјетског рвања. О њему су писали домаћи и страни листови, његове борбе пратиле су хиљаде гледалаца, а његова физичка појава и спортска доминација улазиле су у легенду. Ипак, његов живот и каријера завршили су се нагло и трагично, остављајући за собом више питања него одговора.

Симо Антонић рођен је у селу Реша, данашњој Хреши, надомак Сарајева. Поријеклом је из породице Бојића или Бојовића, по чему се у новинским текстовима често јавља под именом Симо Бојић/Бојовић Антонић.

И данас на југозападним падинама Глога, изнад насеља Стара Хреша, налази се увијек осунчана Велика њива и локалитет познат као Антонића ограда, са кога се пружа изузетан поглед на Сарајево. Управо на том мјесту налазе се рушевина и темељи некадашњег дома нашег, а свјетског шампиона Симе Антонића. Према сачуваним сазнањима, породица Антонић се прије Првог свјетског рата са Хреше преселила у Боговиће, а потом и на Равну Романију. Своје поријекло воде од претка по имену Боја, због чега су их старији мјештани називали и Бојићи.

Почетком 20. вијека, у вријеме када професионално рвање доживљава велики успон у Европи, Антонић се појављује као рвач изузетних физичких карактеристика – висок преко два метра и тежак око 137 килограма. Такав стас, у комбинацији са снагом и издржљивошћу, убрзо га је издвојио од конкуренције.

Врхунац његове каријере везан је за велике међународне рвачке турнире који су се одржавали у европским метрополама. Посебно мјесто заузима такмичење у Бечу 1908. године, када је, на великој међународној утакмици у рвању, Симо Антонић побиједио дотадашњег свјетског шампиона Коха из Њемачке. Та побједа донијела му је званичан наслов свјетског шампиона и награду од 2500 круна, а бечка публика поздравила га је бурним овацијама.

О овом догађају писали су бројни листови, међу њима и „Српски соко“, „Застава“ и „Враник“. У тим текстовима Антонић се описује као „српски див“, „познати јунак“ и „чувени свјетски атлета“. Истицана је не само његова физичка надмоћ, већ и чињеница да се ради о Србину из Босне и Херцеговине који је успио да се наметне у жестокој међународној конкуренцији.

Борба Сима Антонића на „Championnat de lutte 1906“

„Међународна рвачка утакмица. У другој половини јула м. о. г. завршила се у Бечу послије борбе од 40 дана V. велика међународна утакмица у рвању, за коју је била одређена награда од 10.000 круна и у којој су учествовали најзнаменитији свјетски рвачи, међу њима дотле непобјеђени свјетски шампион Кох (Њемачка). Код посљедњег рвања борили су се Кох и Симо Бојић Антонић, Србин из Реше крај Сарајева. Послије упорне борбе од 1 сата 18 мин. 47 сек. побиједио је Србин Антонић, који је том побједом добио наслов „свјетски шампион у рвању“. Другу награду добио је Немац Кох, трећу Штерс (Белгија), а четврту Штајнбах из Беча. Кох је положио 3000 К и позвао Антонића на меч (match), и Антонић је положио 3000 К и прихватио борбу с изјавом да ће се трипута с Кохом рвати, па ако само једанпут побиједи Кох, да му даје свој полог. Исто је тако Штајнбах изазвао Штерса.“ – писао је Српски Соко 1908. године.

Занимљив је и однос аустроугарских власти према овом спортисти. Новински текстови биљеже да Антонић, иако је боравио у Сарајеву, није примљен у војску, уз образложење да је сувише снажан и крупан, те да би могао представљати проблем у војној служби. Овај детаљ свједочи о његовој физичкој изузетности, али и о апсурдима администрације тог времена.

Један француски лист из 1906. године пише да ће се одржати шампионат у рвању на којем ће наступити десет рвача. Из тог чланка сазнајемо да ће Антонић (Србин), 137 килограма, наступити против Вилхема Метзнера (Американац), 102 килограма. Драгоцјено је то што из чланка сазнајемо да је Антонић био прави горостас од 137 кг.

1 од 4

Новински листови Застава и Враник из 1908. године пишу о Сими Бојовићу Антонићу, свјетском шампиону у рвању из Реше крај Сарајева. У својим извјештајима истицали су његову побједу над дотадашњим свјетским шампионом Кохом на великој међународној рвачкој утакмици у Бечу, чиме је Антонић стекао наслов свјетског шампиона и међународно признање. Ови листови су Симу Антонића описивали као изузетну физичку појаву – „српског дива“, високог преко два метра и тешког око 137 килограма – али су истовремено указивали и на друштвени и политички контекст у којем је његов спортски успјех тумачен.

Посебно је наглашавано национално питање, будући да су поједини хрватски листови покушавали да Антонића представе као „Хрвата из Босне“, што су „Застава“ и „Враник“ оштро одбацивали, истичући да је ријеч о Србину из Босне и Херцеговине, чији су спортски успјеси били предмет ширих јавних и политичких полемика.

Судбина Симе Антонића завршава се трагично и до данас недовољно разјашњено. Према најраспрострањенијем предању, страдао је непосредно пред почетак једног великог такмичења у Марсеју, гдје је, како се наводи, отрован. Околности његове смрти никада нису до краја расвијетљене. Због ране погибије, Антонић се није оженио и није оставио потомство.

Ипак, иако без директних насљедника, Симо Антонић оставио је снажан траг у историји спорта.

Рушевине његовог дома на падинама Хреше и новински записи с почетка 20. вијека данас су свједочанство о човјеку који је из једног малог краја доспио на свјетски трон рвања. Његова прича подсјећа да су и са ових простора потицали спортисти који су, снагом и талентом, улазили у историју свјетског спорта.

(www.palelive.com / Приредио Дејан Гавриловић, Пише Станишић Владимир)