Сабор Фуртула у селу Стожер

Кад ме је крајем јануара ове године рођак Жељко зауставио на улици у Палама („Сачекај рођак да ти нешто кажем…“), нисам могао ни претпоставити о чему се ради, помислио сам да је у питању нека информација везана за наша локална дешавања.

Жељко ми је тада рекао да има контакт са нашим рођацима у Црној Гори и да су они покренули иницијативу да се ове године одржи сабор братства Фуртула, по први пут од када постојимо, нешто ми је задрхтало у грудима и испунило ме јако необичним осјећањем. Као да је то увијек постојало у мени, та жеља за упознавањем наше фамилије, наших коријена и нашег кретања кроз историју, и да је сасвим природно да се тако нешто и деси. Не бих сада о томе како је необично да се нико од нас раније није сјетио да нешто слично организује, поготово јер су сви моји ближи и даљи рођаци са којима сам касније разговарао дијелили моје одушевљење будућим окупљањем.

Девети август, Свети Пантелејмон – Свети Пантелија је изгледао далеко, али смо ми рођаци из Пала и околине одмах почели да се договарамо о одласку на сабор.

Ко су Фуртуле, и одакле су?

О томе су највише грађе прикупили Милован из Бијелог Поља, Миломир и Томо са Пала. У наставку прилажем кратак Милованов текст:

Братство Фуртула је веома старо братство у Црној Гори. Њихова постојбина у новијој историји била је Доња Морача. Из Доње Мораче преселили су се у вранешки крај око 1820. године.

Међутим, још почетком 18. вијека, Јанко Фуртула се негдје из околине Колашина одселио у Босну испод Требевића. Јанко је имао десет синова од којих је настао бројан огранак братства Фуртула којих данас има највише на Палама.

Фуртула данас има више у Босни него у Црној Гори јер је још једна велика сеоба Фуртула била 1878. године када се велики број Фуртула из Вранеша одселио у околину Чајнича, Фоче, Горажда, Вишеграда и Рогатице.

Један дио Фуртула се недуго након доласка у вранешки крај из околине Павиног Поља одселио у предјеле око Бара сјеничких. Био је и то бројан огранак братства Фуртула чији насљедници данас углавном живе у Крагујевцу.
Од Фуртула који су се из сјеничког краја одселили у село Мирница код Куршумлије, настала су четири братства: Михајловићи, Мијајловићи, Радовановићи и Милосављевићи.

Од Гледа Фуртуле који се из Стожера одселио на Косаницу код Пљеваља, настало је братство Гледовић.
Новосели из Страњана код Бродарева су такође од Фуртула, гдје су као нови досељеници добили такво презиме.

На сабор је кренуло 27 Фуртула са Пала и околине у колони од десетак аутомобила. Нажалост, иако је то планирао и радовао се том путу, са нама није био наш Зоран са Беговине који је преминуо у јулу мјесецу…

Било је интересантно на граничном прелазу кад смо почели показивати документа полицајцима – послије трећег аута су питали „Јесте ли и ви Фуртуле?“

Сам долазак у село Стожер је доживљај за себе – висораван од око 35 квадратних километара, са прелијепим ливадама, шумом и кућама старинскога „кроја“. Некада је у селу Стожер била 101 кућа, основна школа, а данас дијели судбину скоро свих српских и црногорских села (моја Беговина се не да), прилично је расељено, љети је доста домаћинстава живо, али мало ко зимује у селу.

Дочек – свако од нас је доживио да дође на славу или свадбу код најближих рођака, да буде дивно дочекан и буде поносан на међусобну љубав. Ми Фуртуле са Пала смо најмање 7-8 кољена разрођени са рођацима у Црној Гори, али дочек људи из организационог одбора и свих других рођака са разних страна који су раније пристигли
је пробудио у свакоме од нас оно најдивније и најбоље што човјек може да носи у себи, љубав према ближњем и према заједници којој припада.

О изобиљу и ића и пића и љепоти укуса не бих трошио ријечи, чини ми се да би свако обраћање пажње на то умањило основни доживљај општег заједништва. Ипак морам издвојити напор који су направили људи и жене који су нас онако вриједно служили по врелом дану (мада је Стожер на висоравни и мада је било и мало свјежег вјетрића тог дана). Као да смо сви једном душом дисали… На све стране се браћа и сестре поздрављају, у бијела лица се љубе, свако сваком прилази и како се представља тако се и грли и љуби, као род најрођенији.

Говор добродошлице је одржао Милован Ђорђијев, иницијатор одржавања нашег првог сабора, иначе учитељ. Ево како нам се обратио, и шта је, између осталог, казао:

Ово је дан када не славимо само наше поријекло, већ и јединство, заједништво и љубав који нас повезују без обзира на вријеме и раздаљину. Ово није само окупљање, већ и свједочанство о снази заједништва која се преноси са кољена на кољено. Овај скуп нам је подсјетник одакле долазимо и он нам враћа вјеру у блискост, у породицу, у братство које надилази крвну везу. Братство се не мјери само презименом, већ дјелима, подршком и уважавањем које показујемо једни према другима. Ми се нијесмо окупили да би се тиме доказивали да смо нешто већи и бољи због тога. Ми смо се окупили да овај скуп испунимо радошћу, поносом и новом снагом за изазове који су пред нама. А када се вратимо кућама, нека свако од нас понесе са собом топлину овог дана, осмјехе драгих људи и жељу да се поново окупимо – још бројнији, још јачи, још сложнији!

Ово је прилика да се подсјетимо и својих предака који су, свако на свој начин, уградили себе у темеље нашег братства. Нека нам њихова мудрост и честитост, и њихова добра дјела буду свјетионик који ће водити нас и генерације које долазе послије нас! Не треба да заборавимо оне који су нас задужили својим животима, радом и поштењем, оне који су нам имена дали. Али, истовремено треба да водимо рачуна и о својој будућности, о својој дјеци и унучадима и свима онима који ће, надам се, наставити традицију нашег окупљања. Зато ме посебно радује што међу нама данас има доста дјеце и омладине, јер управо њима остављамо оно што је вриједно, а то је осјећај припадности, међусобног поштовање и свијест о заједничком поријеклу.

Нека свима нама главна снага буде знање и мудрост! Нека нам књига, знање и мудрост буду главно и оруђе и оружије којим ћемо крчити нове стазе и ширити нове путеве!

У име Фуртула са Пала, а изгледа да смо били најбројинији из једног мјеста, сабору се обратио Миломир из Миошића, ево и његове бесједе:

Драге моје Фуртуле,

У име Фуртула који живе на подручју Сарајевско-романијске регије, желим да поздравим све присутне, који се окуписмо овдје у овом лијепом црногорском мјесту Стожер у бјелопољској општини, на првом скупу братства Фуртула. За идеју и организовање захваљујемо нашем брату Миловану Фуртули из овог мјеста, као и осталој нашој браћи који му у овоме помогоше.

Скоро све православне породице, које данас живе на подручју источне Босне и сарајевско-романијског региона, потичу из садашње Црне Горе и источне Херцеговине, па према томе и породица Фуртула. За прву годину досељавања на Гласинац узима се 1714. година, када је послије војног похода босанског намјесника Нуман-паше Ћуприлића на Црну Гору заробљено око три хиљаде православних становника Црне Горе и насељено на простор Гласинца и шире околине. Досељавања у ове крајеве у мањем обиму било је још 1866. године након пропасти Другог устанка Луке Вукаловића и 1878. године, у посљедњој години српско-турског рата.

Ипак, најбројније породице досељених Фуртула данас живе у источним дијеловима Босне, односно Републике Српске, гдје родове са овим презименом налазимо у Сарајевском пољу, Требевићу, Палама, Миошићима, Беговини, Влаховићима, Миљевићима, Стајни који воде поријекло из села Врањеш у близини Колашина. Фуртула има још у околини Вишеграда, Рогатице, Горажда, Фоче, Чајнича… У мањем броју има нас у другим мјестима широм бивше Југославије.

Према документима из Старе српске православне цркве у Сарајеву, Фуртуле су дошле на Требевић у село Луке, гдје данас у том селу нема ниједна породица Фуртула. У Луке се доселио Јанко Фуртула, поријеклом из села Врањеша код Колашина. Јанко је имао 10 синова, који су се звали: Цвијо, Милутин, Милосав, Остоја, Перо, Данило, Милорад, Јово, Шћепан и Миладин. Кад су Јанкови синови одрасли, раздијелили су се и раселили на више мјеста у ближој и даљој околини, због тога Фуртула има на више већ поменутих мјеста на подручју Пала и Источног Сарајева.

Према званичним подацима на подручју Пала 1900. године било је око 30 кућа Фуртула.

Иако је прошло више од два-три вијека од досељавања, Фуртуле су кроз породичну традицију сачували сјећања на поносне ценогорске претке и своје братство, те смо до данас задржали вјеру православну, обичаје, културу и традицију свог родног краја, као и крсну славу Светог архангела Михајла – Аранђеловдан, коју слави читаво братство Фуртула.

Желим још једном да се захвалим организаторима овог првог величанственог скупа братства Фуртула, са вјером и надом да ћемо се и убудуће састајати и окупљати, чувати обичаје и традицију нашег братства, коју ће са поносом
његовати и наша будућа покољења.

Нека живи братство Фуртула, наша прађедовина Црна Гора и наша ђедовина Република Српска!

Затим нас је поздравио Срђан, универзитетски професор из Крагујевца, испред гране Фуртула која је из Црне Горе одслеила ка Рашкој области, а потом у највећем броју ка Крагујевцу. Он нам је рекао да је успио доћи до броја од 55 Фуртула који живе у том граду.

Мени је најинтересантније било, ако сам добро чуо и схватио, кад је причао о томе да је као мали дјечак знао да у Крагујевцу има Фуртула и да је мислио да припада малом братству, те да је тек касније сазнао да нас има у више градова и држава. Ја сам старији, и знао сам од раније да нас има више, али не оволико више.

Посљедњи нам се обратио рођак Бошко, такође универзитетски професор из Ужица, испред Фуртула који су доспјели до Горажда, Фоче, Вишеграда, Рогатице и Ужица.

А онда је кренула пјесма… „Тамо ђе се гусле чују (Жељом моје срце гори)“, с том пјесмом је кренуло весеље, па не морам набрајати шта је све слиједило. У том моменту, кад се човјек најежи од милине и поноса, пало ми је на памет да ја на свим весељима, ако наручујем пјесме, наручујем баш црногорске. Доста тога има у нама, а чега нисмо свјесни. Онда коло, српско, па опет пјесма. У Херцеговини не би прошло без „пролете“, овдје прође. Па опет коло.

Мени лично, а колико сам видио и на својим најближим (овај пут мислим према мјестима за сједење) центар весеља је био кад се рођак Вук дохватио гусала. Мада ми је касније причао да је аматер и да понекад пјева онако за себе, ја мислим другачије. Његовог гласа, а и гусларског умијећа, не би се постидјели ни многи познати гуслари. А запјевао је и о Романији – зна како се у срце погађа.

Кажу да је некад на слави код краља Николе, у по весеља, краљ питао Лазара Сочицу како му је на слави, има ли и ића и пића, како је дочекан и послужен, овај одговорио да је то све у реду, само да једна ствар не ваља. Нико до тада није краљу рекао да му нешто не ваља, поготово на слави, али се он послије изненађења прибрао и питао шта не ваља. „Нема гусала, ни под иконама, нити ико запјева уз гусле. А да не би гусала, пола би ти се ових до сада потурчило“, тако или слично рече Лазар и показа на госте великаше…

И прије краја, што би рекао покојни Рајко Ного, мало документарних детаља: У суботу, 9. августа, у селу Стожер је одржан први скуп братства Фуртула. На скупу је било више од 200 браственика Фуртула, не само оних који живе и који су рођени у Црној Гори. На скупу су били присутни Фуртуле из: Истиочног Сарајева, Пала, Рогатице, Сивца, Новог Сада, Београда, Крагујевца, Аранђеловца, Лазаревца, Чачка, Ужица, Ивањице. На скупу је био присутан и Младен Фуртула, некадашњи голман Партизана, који живи у Солуну.

Најмлађи бијаше Максим, „стар“ три мјесеца, а најстарији (и најстарији Фуртула у Црној Гори) старина Вукоман – Комо.

Е сад, како не поменути људе, људине је тачније и боље рећи, који све ово организоваше? То су: Милован Ђорђијев (иницијатор), Борислав Вуколин, Благош Радојичин, Милан Радоманов, Павле Марков, Жељко Голубов, Милован Радованов, Иван Лукин, Милан Велизарев и Лука Петров. А сабор наш бијаше на имању, и то треба рећи и захвалити се, код наших рођака Милоја, Петра, Вукомана, Милана и Неђељка, њихове мајке Миломирке и сестара Милојке, Милене и Јелене.

И за крај, нешто о чему сам разговарао са својим синовима у повратку кући и сматрам за важно, а што сам кроз овај сабор осјетио. Нека и гријешим, али некако ми се отворило пред очима. Тешка времена су за нама, тешка су и пред нама. Не мислећи само на своје братство, Фуртуле, већ на наш српски народ, разбацан не својом вољом у
различите државе, осјећам да тај исти народ у себи има снагу, умијеће и вољу да налази рјешења и излазе, више инстиктивно него рационално. Нисмо ми Фуртуле прво братство које је организовало свој сабор, напротив, како сте могли видјети на почетку текста, мислим да каснимо у односу на неке друге фамилије, породице и братства.

Ако ово прочитају припадници других породица који до сада нису имали оваква окупљања, волио бих да их овим текстом мотивишем да крену и да се организују, да се окупе и упознају, како то ми неки дан учинисмо. Ниједан институционални оквир, ниједна политика, не могу учинити више, од љубави за ближњег свога.

Памтимо ваљда сви једну од првих пословица које смо чули у животу: „Нека свога и у гори вука!“

1 од 43

(www.palelive.com / Ненад Фуртула)