ИСТОЧНО САРАЈЕВО – У години када се обиљежавају три деценије од егзодуса Срба из Сарајева, историчар Свјетлана Самарџија у разговору за Срну подсјећа на Рајка Кушића, команданта легендарних „Лавова“ и свјетског аса у џудоу чије је биће испуњавао осјећај за правду и дужност према праговима предака, иако је имао цијели свијет под ногама.

„Причају ми како је Рајко био спој неспојивог. Челичне снаге свјетског шампиона и душе мекше од романијске маховине. Као кумче човјека који је био свјетски ас у џудоу, а потом командант легендарних Лавова, често размишљам о тренутку када је свјетску славу и спортске аплаузе замијенио за маскирну униформу и мирис барута на романијским пропланцима“, наводи Самарџија.

РАЈКОВ РОМАНИЈСКИ КОД БИО ЈАЧИ ОД СВЕГА

Она каже да Рајко то није морао да учини јер је тада имао цијели свијет под ногама, али је био вођен романијским кодом и срцем, што се не купује медаљама.

„Оно што га је чинило шампионом у спорту учинило га је и заштитником свог народа. Осјећај за правду и дужност према праговима предака испуњавали су његово биће“, истиче Самарџија.

Она подсјећа да је по избијању ратних сукоба Рајко био мобилисан у Министарство унутрашњих послова Републике Српске, гдје је остао до смрти на функцији замјеника команданта Центра јавне безбједности Пале.

Самарџија каже да би његов ратни пут од заробљеништва у Сарајеву до великог борца могао свима да буде водиља части и поштења.

„Мој кум Рајко Кушић за мене није био само свјетска легенда у џудоу нити неустрашиви командант Лавова, био је и остао она невидљива тврђава која стоји иза мојих леђа. Често замишљам тај наш сусрет који никада није дочекан. Замишљам човјека чија је снага била у рукама, а доброта у погледу. Човјека који се из спортских дворана свијета вратио на романијске висове, не да тражи славу, јер ју је већ имао, већ да брани кућни праг и свој народ“, прича она.

„ЛАВОВИ“ – ШТИТ САРАЈЕВСКО-РОМАНИЈСКЕ РЕГИЈЕ

Самарџија напомиње да његови „Лавови“ нису били само јединица, већ штит Сарајевско-романијске регије и претеча Првог одреда специјалне бригаде полиције Јахорина.

„Данас стојим овдје, не само као потомак, већ као твој завјет. Лавови су својом храброшћу исписали границе наше слободе, а ти си својим кумством запечатио мој пут“, каже она.

Његови саборци, истиче, причају да је Рајко водио битке личном храброшћу и у том страшном ратном вихору остао човјек, толики да је њена мајка, носећи је у наручју те кобне 1992. године, видјевши њега, осјећала да ће све бити како треба, да им уз њега не може бити ништа.

„Доброћудни див који је за свакога имао лијепу ријеч и разумијевање и поштовање. Његова спортска борбеност, патриотизам ишли су испред свега. Међу првима је стао у одбрану свог народа. Смјењивале су се битке за Требевић, Јахорину, Шековиће, а Рајко на челу своје бригаде. И рањен је предводио своју јединицу не дозвољавајући непријатељу ни педља напријед“, говори Самарџија.

ВЕЗА СА ВИСОКИМ ДЕЧАНИМА И ОЦЕМ ТЕОДОСИЈЕМ

Она истиче да је многима данас можда чудно како је један такав ратник, чије је име ледило крв непријатељу, проналазио мир у исповијести код тадашњег игумана дечанског, а данашњег Његовог високопреосвештенства митрополита рашко-призренског Теодосија.

„За оне који га нису познавали, то је можда енигма. За нас који носимо његов благослов, то је једина логична истина. Он је вјеровао дјелом и тишином“, каже Самарџија.

Она подсјећа на причу да је њен кум из врелине фронта и прашине борбе знао да у породичној кући сатима прича са игуманом, спусти своје ратничко бреме и пред духовником исплаче тугу за сваким изгубљеним саборцем.

„Та веза са Високим Дечанима и оцем Теодосијем била је његова духовна котва. Тражио је хришћански смисао тамо гдје га је било најтеже наћи – у рату. Док је свијет у њему видио лава, он је пред Богом био смјерно јагње, свјестан да је свака сила пролазна, а само Божија вјечна. Често замишљам те разговоре свјетског шампиона и дечанског монаха“, наводи Самарџија.

У тој тајанственој вези, истиче она, лежи кључ личности Рајка Кушића, који није бранио Романију из мржње према другима, већ из љубави према светињама и свом народу, и то оним унутрашњим миром који је игуман Теодосије доносио из светих Дечана.

„Три деценије касније, помињем владици Теодосију чије сам кумче, а он ме са осмијехом благосиља истичући оно што сам много пута слушала од блаженопочившег митрополита Амфилохија: На жртви сарајевских Срба никао је коријен из којег је израсла Република Српска, ви можете све! Након три деценије преда мном поју дечански монаси, стојим крај стуба и гледам на фрескама Божије ратнике, ван ових зидина је распето Косово и чини се да није случајно што је историја изабрала два узастопна датума која обиљежавају прогон Срба са Косова и Метохије и егзодус Срба из Сарајева“, каже Самарџија.

Тог 16. марта 1996. године изашли су Срби са Грбавице у рукама носећи освештан крст и звоно за храм Светог Александра Невског који никада није изграђен, подсјећа она, да би, након осам година, 17. марта 2004. године, на Косову и Метохији услиједио прогон српског народа.

„Између сарајевског снијега и косовског пламена стоји непоколебљив дух народа који зна да се отаџбина не мјери квадратима, већ светињама које носимо у себи“, поручила је Самарџија.

(www.palelive.com / Срна)