Путопис Катерина Зена из XVI вијека: Ходидјед и разорени град

Замислите једног Млечанина, племића и дипломату, како средином XVI вијека, на коњу, пролази кроз густе шуме, планинске кланце и непознате предјеле Балкана. Тај човјек био је Катерин Зен (Caterino Zeno), изванредни посланик Венеције (Republic of Venice) при двору моћног султана Сулејмана Величанственог. На пут је кренуо 1550. године, не само да би обавио дипломатску мисију, већ и да би прешао огроман простор од Јадрана до Цариграда — и успут записао све што види.

А оно што је видио, данас нам је драгоцјени прозор у једно давно вријеме.

Када је стигао у Сарајево, Зен је затекао град који се већ био развио у живо трговачко средиште. Смјештен између брда, са ријеком која га сијече, био је пун башта, кућа, тргова и каравансараја. У њему су живјели Турци, хришћани Срби и Дубровчани. Тај кратки запис говори о животу, трговини и разноликости трговишта које се тек рађало као значајан центар.

Али прави драгуљ његовог путописа крије се у ономе што је видио изван Сарајева.

Док је пролазио кроз уске планинске клисуре, Катерин Зен запазио је утврђење које назива Ходидјед (Codidel). Испоставиће се да је тај запис вјековима касније добио посебну тежину. Јер, управо тај опис данас се доводи у везу са старим градом на саставцима двије Миљацке, Паљанске и Мокрањске. Са тог мјеста контролисао се улаз у читаву долину, путеви и пролази — све оно што је у средњем вијеку значило моћ. Зен га види као тврђаву под турском посадом.

И онда долази један од најважнијих тренутака његовог путовања за нас. Пролазећи даље кроз планине, излази на простор данашњих Пала и оставља запис:

„…видјесмо један разорен град на обронку једног брда, који је припадао господару Босне, који је заиста био веома утврђен и снажно је контролисао пут…“

Тај „разорен град“ је била паљанска Градина. Зен град није видио у слави, већ у рушевинама, што може бити један од доказа да је Градина пала и разорена у борби, можда и прије 1463. године. Оно што је фасцинантно је и то што га Зен доводи у везу са господаром Босне. Да ли се мисли на Павловиће, или можда за неког босанског бана или краља који је у неком историјском периоду боравио у овом граду?

Пут га затим води даље, у долину Праче и даље према Горажду и Прибоју. Зен са посебном пажњом описује српске монахе које сусреће на свом путу. То нису били усамљени људи, већ организоване заједнице, са манастирима, црквама и својим обредом. Пише да служе „на српски начин“, по источном обреду, и да имају своје старјешине и више манастира под управом. Живјели су скромно, али су били поштовани — чак и међу Турцима.

Његов путопис није настао као књига за штампу, већ као живо свједочанство. Управо зато су овакви текстови ријетки и драгоцјени: нису писани да би уљепшавали стварност, већ да би је забиљежили онаквом каква јесте.

Путопис је рагоцјен историјски извор — један од оних ријетких записа из којих можемо да видимо како су наши крајеви изгледали у првим деценијама османске власти. У наставку доносимо превод дијела путописа, који је интересантан за нас:

Опис путовања у Цариград 1550. године од Катарина Зена, изванредног амбасадора код султана Сулејмана, и његов повратак

Кренух из Венеције крајем мјесеца марта, у суботу, из куће у дванаест сати, и стигох у Свети Никола на Лиду (S. Nicolo de Lio / Лидо ди Венеција). Из тога мјеста кренух у шеснаест сати са вјетром маестрала и уз добру пловидбу, те у луку Каорле (Caorle / Каорле) уђосмо у двадесет први сат, и ту смо због супротног вјетра остали сљедећи дан, који је био први јун.

Другог јуна кренусмо, и уз мало једрења, али помажући се веслима, стигосмо у Умаг (Umago), и стигосмо увече у двадесет трећи сат, у којем мјесту од двојице господара лађа натоварених житом, који су долазили из Синигалије (Sinigaglia), добисмо вијест да се код планине Анкона (Ancona) налази шест лађа из Анадолије, које су у заливу причиниле велику штету, и да су двије виђене како плове према западу код Пезара (Pesaro), које су биле на путу за Пулу (Puola), што нам причини много бриге.

Због тога, стигавши у Ровињ (Rovigno), опремисмо једну бразеру, на коју постависмо капетана Албана, који је био адмирал са мном, и посласмо га да извиђа према неким острвима, уз мало нашег одмора.

Пошто смо били слабо опремљени тим истарским баркама и тим бригантином са те двије дуге лађе, ипак трећег дана из Умага кренусмо, и у Пореч (Parenzo) стигосмо у подне, помажући се веслима тог Сицилијанца под нашом лађом, и једна дуга лађа, чији је господар Николо Секула, дата на располагање мојој породици. Кренусмо одатле и у Ровињ (Rovigno) стигосмо увече, помажући се као што је речено. Ујутру, око четири сата, код хриди Светог Андреја (Sant’ Andrea / Свети Андрија) чусмо мису, и придружисмо се са уваженим бајлом; и одатле кренусмо са једном лађом коју је вукла друга дуга лађа, чији је господар Андруско, те увече стигосмо у луку Медулин (Medulino).

И ујутру, око пет сати, кренусмо из луке, и пловећи уз повољан вјетар стигосмо у земљу Осор (Ossero), у луку, гдје ручасмо, и окријепивши се настависмо пут, те увече уз добар вјетар уђосмо у луку Лоибо (Loibò), у каналу Задра (Zara), не пристајући нити силазећи на било коју земљу, да бисмо наставили наше путовање, да не бисмо били задржани од стране магистрата, ректора, провидура и заједница.

Ујутру, око шест сати, кренусмо из Лоиба, и пловећи уз повољан вјетар стигосмо увече у луку код тврђаве Светог Николе од Шибеника (S. Nicolo de Sebenico), гдје остасмо до три сата наредног дана, разгледасмо тврђаву и чусмо мису у цркви Светог Николе.

Око седам ујутру кренусмо из тог мјеста, и пловећи уз добар вјетар у Сплит (Spalato) уђосмо у луку у деветнаестом часу, у којем мјесту остасмо до петнаестог дана у мјесецу, чекајући животиње за кола и коње за јахање.

Шеснаестог кренусмо, али прије тога обиђосмо околину Сплита, са његовим уваженим кнезом, и видјесмо све његове особине и оне надбискупије, млинове, утврђења, солане, заједно са уваженим кнезом, бајлом и представницима општине, да бисмо се о свему обавијестили.

Кренусмо, како је речено, натоваривши кола, и јашући према Салони (Salona) и Клиси (Clissa), која је тврђава на врху брда, добро чувана, удаљена шест миља од Сплита, коју је тврђаву заузео у вријеме папе Павла краљ Римљана, при чему је било велико убијање људи који су дошли из Анконе да помогну ту тврђаву, која је тада била опсједнута од Турака.

Увече стигосмо у Сфињу (Sfigna – идентификација несигурна), тврђаву на врху брда, која се чува, а изван ње смјестисмо се у једном каравансарају; и пошто смо пролазили кроз шуму, на путу нас задеси снажна олуја са вјетром, невременом и кишом, тако да коњи нису хтјели да иду, вријеме заиста врло жестоко, што нам зададе много муке, те се ту осушисмо.

Ујутру седамнаестог кренусмо из Сфиње, и прешавши ријеку по имену Цитина (Citina / Цетина), чамцима, од те ријеке почесмо да се пењемо на планину звану Пролог (Proloch), тешку, чији је успон и силазак дванаест миља, камениту и веома непријатну; потом сиђосмо у једну равницу, лијепу и окружену планинама, гдје стигосмо у Книн (Climno).

Ту је једна јака и чувана тврђава, лијепо мјесто, и смјестисмо се у једном конаку који је припадао Амора̀т-бегу. Ту је лијепа ријека са млиновима и добром хладном водом, врло хладно мјесто. Један санџак управља Клисом, Сфињом, Книном и Бијелом земљом; и још један велики дио даље, и свуда су диздари, то јест кастелани, војводе, који су намјесници санџака, који управља од мјеста до мјеста.

Остасмо у Книну један дан одмора, јер су мазгари говорили да њихови коњи не могу ићи ако се тога дана не одморе. Кренусмо 19. из Книна, и попесмо се на планину Плоз (Ploz / Плешевица — идентификација вјероватна), гдје је велика шума храстова, букви и борова, и сишавши у једну лијепу равницу стигосмо до једног града званог Купрес (Cuprus), гдје се смјестисмо, мјесто Молкоз-бега (Molcoz bejg — османски заповједник), који је заповједник коњице.

Из тог мјеста пење се једна планина звана Солуз (Soluz — несигурно), лијепо мјесто, са изврсном шумом и изворима, у којем има много лијепих мјеста. Јашући обронком планине, налази се Бијели град (Castel bianco — идентификација несигурна), утврђен, чуван и снажан.

Јашући даље, нађосмо једну лијепу ријеку звану Врбас (Virbas), са врло лијепим дрвеним мостом, равним, са оградама. Пређосмо код Фермелиха (Fermelich — несигурно), и са друге стране један град чије име није наведено, и многа села, а у пољу близу моста нађосмо велику гробницу оца Молкоз-бега, који се звао Осман-бег, који је био онај заповједник који је освојио све те крајеве; потом нађосмо једну мању ријеку по имену Радестра (Radestra — несигурно). У Фермелиху ноћу се држи свјетло да показује пут путницима.

Увече се смјестисмо у једно село звано Трновица (Ternoviza), испод града; и прођосмо једну плодну долину, добро обрађену, међу планинама, гдје нађосмо једну велику и брзу ријеку звану Ласва (Lasva), са млиновима, и лијеп крај са многим изворима добре воде, и то је у земљи Босни (Bossina); у којој изнад те ријеке видјесмо како многи људи копају злато.

Јашући попесмо се на једну планину, али прије тога пређосмо поток преко моста, и уђосмо у дугу шуму, веома проходну, те силаском уђосмо у једну равницу, гдје преноћисмо уз велику кишу, која је падала цијели тај дан, тако да коњи које смо довели једва да су могли да иду.

Сљедећег дана јахасмо све кроз долине, гдје нађосмо једну лијепу ријеку по имену Пеница (Penizza), и јашући кроз ту долину нађосмо једну воду оштру, свјежу, бијелу и лагану, која је извирала из извора; излазила је из једне узвишице, за коју смо сматрали да је жила злата или другог метала.

Потом, јашући, нађосмо уз обронке планине још један извор воде жућкасте, много оштрије и свјежије од оне прве, од које сваки путник пије и сматра је здравом.

То су лијепи предјели и земље, добро обрађене, са виноградима, пољима међу планинама, шумама са врло лијепим дрветом, пространим насељима, многим селима и изворима; али нема много великих кућа, а оне које постоје покривене су даскама и направљене од дрвета, али добро обрађене; и то зато што њихови великаши бораве по пољима у својим удобним и часним шаторима.

Увече се смјестисмо у једно мјесто звано Бласуда (Blasuda — несигурно), у равници, гдје јашући нађосмо једну ријеку по имену Босна (Bossina), по којој је названа покрајина Босна. Извире из планине, и одмах постаје велика ријека као Сајл (Syle — идентификација несигурна), преко које има мост од камена са седам лукова, и са тог моста се види како вода извире.

Са планине, која му је близу. Јашући, нађосмо другу ријеку по имену Жељезница (Cerbenissa), потом јашући нађосмо ријеку звану Добрина (Dobrina — вјероватно притока Босне), коју пређосмо преко дрвеног моста, и приближавајући се земљи Сарајево (Sarraglio), нађосмо близу ње једну ријеку која силази између два брда кроз средину те земље Сарајево и дијели је.

Та земља лежи између тих брда с једне и с друге стране, и по врховима је веома изграђена, пуна вртова и добрих плодова, и мјесто је трговине, насељено Турцима и хришћанима Србима и Дубровчанима, изграђено од дрвета, и траговима камена и земље. Ту има много џамија и каравансараја покривених оловом. Има тврђаву која чува врх једне планине.

У тој земљи има десет хиљада кућа, и свака кућа има вртове и башче; вртови су веома лијепи, тако да судимо да је народ угоднији него у Падови (Padua / Падова). Овдје борави санџак-бег те области, који се, будући да је велики санџак, увијек даје угледној личности; и овдје стално долази и одлази много свијета, великог и малог.

Кренусмо 29. дана, на дан Светог Петра, из тог мјеста, у којем остасмо четири дана да замијенимо коње и мазге, и изашавши на горњу страну, настављајући наш пут кроз планинске клисуре, близу се налази тврђава те земље на врху једног високог брда, коју су подигли Турци, може примити више од 400 људи. Унутра се налази кастелан са 50 другова, а име јој је Ходидјед (Codidel).

Настављајући даље преко брда наш пут и кроз планинске пролазе, прелазећи мостове поменуте ријеке, видјесмо један разорен град на обронку једног брда, који је припадао господару Босне, који је заиста био веома утврђен и снажно је контролисао пут; предјели су лијепи и плодни и врло здравог ваздуха.

Увече се смјестисмо у пољу под једним селом званим Прача (Parachia), гдје има ријека по имену Прача (Prachia); и тако, уставши 30-ог, јахасмо уз планине кроз веома лијепе долине, лијепе предјеле, лијепа мјеста, лијепе шуме, добре изворе и веома лијепе видике.

Напомена: на почетку планине зване Чемерница (Chierminizza) високе, паде мој покојни отац од appoplettico (мождани удар), и вратисмо се у Сарајево (Sarraglio), гдје је преминуо, и би сахрањен пола дана далеко од Сарајева у Светој Марији у Високом (Santa Maria de Visochi), мјесту фрањеваца опсерваната, иако сам ја дао да се тијело пренесе, и сада је у Венецији код Крозера (Croseri). Ишао је великом господару у име пресвијетле господе 1539. године. – (Овдје је у тексту издвојена напомена (Nota) са годином 1539, што упућује на то да се ради о догађају из неког од ранијих путовања. Chierminizza (Чемерница) се налази на путу између Реновице и Горажда)

Настављајући даље, како је речено, силазак, који је био тежак, и … мјесто које није каменито, гдје видјесмо један стари разорени град на брду, чији се зидови спуштају до долине, и један зид који се протеже до дна; био је од хришћана.

Стигавши у једно село звано Орастада (Orastada — вјероватно Горажде), смјестисмо се у једном каравансарају; задржани невременом, кишом, муњама и грмљавином, близу једне ријеке зване Дринa (Drin), коју пређосмо удобном лађом која је превозила 18 коња одједном; али при силаску са горе поменуте планине нађосмо један велики поток зван Унац (Unisca — несигурно), уз који смо дуго јахали.

Пошто пређосмо ту ријеку, како је речено, јашући обронцима лијепих и винородних планина, сиђосмо у једну долину, гдје пада један поток; потом се опет попесмо…

Кроз један тјеснац видјесмо веома лијепе млинове, постављене вјешто на обалама. Стигосмо у једно село звано Јањина (Janizza – код Горажда), гдје се смјестисмо у кући једног хришћанина, прилично лоше. Кренусмо из Јањине првог јула, попевши се на једну веома високу планину током четири сата, и сиђосмо са друге стране.

У доба дана захвати нас толика хладноћа да ми ни дебеле коже нису биле довољне, и то је била она врста хладноће каква долази у Ферари (Ferrarese) зими. Име те планине је Ковач (Covaich). Јахасмо до ноћи по голим планинама, и стигосмо у једно село у равници брда, веома пријатно и угодно, насељено хришћанима Србима. Нађосмо добар хљеб и вино; то село се зове Плевне (Plevne), одакле настависмо јахати преко планина званих Праниза (Praniza – несигурно, можда Ренче).

Другог дана кренусмо и нађосмо лијепе изворе и таква мјеста и села пуна сваке врсте стоке, те тако стигосмо до ријеке Лим (Lino), гдје у близини нађосмо једну цркву калуђера словенских (schiavoni), који служе на српски начин, а њихова одежда на олтару припадала је мјесту Светог Саве (Sto. Sava / Свети Сава).

Та ријека Лим је широка као Адесе (Adese / Адиђе), и улива се у Саву (Sava). Пређосмо преко дрвеног моста, широког да могу проћи двоја кола из Падове, са оградама са стране. Има четири реда стубова у води, са по девет стубова у сваком реду. Дугачак је око 68 до 70 корака, сав од греда по дужини, веома добро израђен.

Одатле кренусмо и јашући стигосмо у једно село звано Пријепоље (Prepuli), и одатле јашући кроз долину стигосмо до једног манастира калуђера српских, у којем се налази црква Светог Саве, за коју кажу да је ту тијело, али ја нисам видио осим руку. Црква је уређена по грчком обреду, са много златних и сребрних украса, а унутра има 50 калуђера са својим старјешином, који каже да има 20 манастира у тој области под својом управом.

Они већим дијелом живе од милостиње од Турака; светитељ је веома поштован и страхован, како се каже. Њихове куће су од дрвета, на турски начин; црква је, како је речено, од камена у облику кубета; плаћају великом господару 1000 дуката годишње.

Ти калуђери, обавивши своје службе, иду у поља да раде, прикупљајући хљеб и вино за своје потребе. Близу, на једном узвишењу, налази се лијепа тврђава старинског типа, са зидом који се спушта до долине, са својим кулама и бастионима, која може да брани то мјесто калуђера; и сви који иду у Цариград (Constantinopoli) пролазе ту уз ту тврђаву.

Испод, на лијепом мјесту, налази се више малих насеља около; тим градом управља Милешева (Milosava), има кастелана и стражу; ту нађох једног Турчина који је био заробљен од господина Гвида Ћиврана у Венецији; он ме познаје, а и ја њега, те ми се понуди итд.

Трећег дана кренусмо, и ти калуђери не хтједоше да служимо мису, јер је наш приор говорио против њихових јереси. Јахасмо стално преко планина, пењући се и силазећи, и увече стигосмо у област звану Сjеница (Senizza), која је пуна села, гдје смо прије морали да пређемо један стрм планински пролаз током много сати тога дана, јер су људи били сумњиви.

Кренусмо из те области… Четвртог дана, јашући преко падина планина без камења, гдје смо се пењали и силазили са једне високе планине, увече стигосмо у област Нови Пазар (Novabazar), и на том путу нађосмо куће и изворе са врло добром и чудесном водом. Смјестисмо се у пољу, близу једне ријеке зване Неска (Nesca — несигурно), одакле кренусмо ујутру.

Петог дана, у трећем часу, стигосмо у земљу Нови Пазар, прешавши поменуту воду преко лијепог дрвеног моста, гдје затекосмо господина бајла, који је стигао трећег дана. Он крену истог дана послије ручка, пошто је нашао мазге.

Тај Нови Пазар лежи у лијепој равници; трговачко је мјесто, са великим тргом разне робе која долази са разних страна, и насељен је Турцима, хришћанима Србима, многим Дубровчанима и Млечанима. Има много џамија и каравансараја. Није украшен баштама и кућама као Сарајево, али има добру пијацу свега потребног, осим вина, које на том мјесту не кошта више од два венецијанска дуката по бурету.

Ово мјесто је изграђено од камена и покривено цријепом, може се простирати више од четири и по миље. Та земља је била под санџаком Босне, има кадију великог и малог ранга, и има подуправника постављеног од санџака. И све остале области и земље у којима нема кадије, правду спроводи подуправник, који је од санџака за ту област, и он затвара преступнике и доводи их у мјесто гдје је кадија.

Осмог дана кренусмо, гдје остасмо два дана више него што је требало да промијенимо дио коња, јашући преко врло пријатних планина, гдје сиђосмо у једну равницу, у којој нађосмо ријеку звану Ибар (Ibar), веома велику због многих киша, коју смо морали прећи газом са великом опасношћу; двојица наших бјеху у опасности да се утопе, јер коњи падоше и сви се преврнуше; и један сиромашни хришћанин из тог краја покуша да пређе на магарцу, али га вода преврну и однесе.

Један од мојих слугу, по имену Чезаро из Сало (Cesaro da Salò / Сало — Италија), слуга куће великог канцелара, баци се у ријеку и снажно му помогну, јер је сироти човјек био везан и запетљан у уже од самара магарца; био је у веома тешком стању, а и неки од наших људи поквасише главе. Господ Бог му поможе.

Та ријека је широка као По (Po). Потом се попесмо на планину звану Аргенто (dell’Argento), у турској земљи Копаоник (Coparenich), изнад које близу једног града званог Острација (Ostrati — несигурно) смјестисмо се у пољу, гдје нас задеси велика олуја са вјетром, кишом и муњама, те тако преноћисмо.

Ујутру деветог дана, јашући том планином, пређосмо је око поднева, и стигосмо у једно село звано Јерецари (Jerecari — несигурно), гдје ручасмо у пољу под једним дрветом и освјежисмо се од добре кише. Потом, јашући цијели дан обронцима планина по киши, пратећи стално ријеку звану Топлица (Topliza), до вечери се смјестисмо близу те ријеке испод једног села званог Статорија (Statoria — несигурно), одакле кренусмо.

Десетог дана, јашући стално уз обронке пратећи ту ријеку, у вријеме ручка стигосмо у једну равницу звану Топлица (Topliza), равну… једно село звано Григура (Grigura — несигурно), а мало раније бијасмо оставили једно веома лијепо село звано Виса (Vissa, можда Вича), и многа друга пријатна села, руже, љубичице и много других лијепих цвјетова какве нико од нас није више видио, нас који смо тридесет у дружини. До десетог јула и даље носимо тешке кожухе. Увече се смјестисмо у пољу Топлица, равници, под једним селом званим Прокупље (Prepopucita — несигурно), одакле кренусмо.

Једанаестог дана кренусмо и уђосмо у област Ниша (Nissa), сва брдовита, са обрађеним равницама и многим лијепим селима, на турски начин грађеним од дрвета, насељеним у сваком стотину кућа са деведесет хришћана Срба и Грка. Пређосмо ријеку Мораву (Morava), која је шира од Адиђе (Adese), газом, остављајући с лијеве стране једну високу и истакнуту планину, са које се са пута види град Кратово (Cratova) са својом тврђавом и санџаком, и има кадију великог ранга и руднике злата и сребра; ту се кује новац, а аспри су љепши него у цијелој Турској, од којих велики Турчин троши оне које ставља у своју кесу.

Ова земља доноси великом Турчину од тих рудника 70 хиљада дуката годишње, и то су једне од највећих тиранија Турске, јер узму богатог човјека и одведу га силом са свим његовим имањем и породицом, и приморају га да копа земљу; ако нађе сребро или злато, добија, а ако не — губи све своје имање, и ни он ни његови синови, док имају шта, не могу изаћи из те службе.

Увече се смјестисмо испод Ниша, који се налази у равници, кроз коју пролази ријека звана Нишава (Nissava), преко које има дрвени мост са 22 стуба у води, преко којег увијек пролази војска и артиљерија великог господара ка Угарској. Од тог мјеста даље користе се кола и кочије, мада у унутрашњости сељаци и даље користе кола и ору са многим воловима, а има много лијепих вучних животиња и свакојаке стоке.

Дванаестог дана кренусмо и прођосмо кроз шуму звану Церовић (Cerovich), велику, у којој има стражара. Потом прођосмо кроз једну долину међу планинама, веома добрим путевима, звану Суста Монтања (Susta Montagna — несигурно), и тако се увече смјестисмо у једној планинској области.

Подигосмо шаторе и надстрешнице под којима су били сви наши запрежни вагони, којих је било око 30, са више од 40 људи испод њих; остали мазгари боравили су под ведрим небом, близу једног села званог Нова вила (Novavilla). Те ноћи имасмо много кише и вјетра.

И знај да тамо гдје је санџак-бег или војвода, даје се 3–4 његова човјека у пратњу, по наредби великог господара, који обезбјеђују пут и снабдијевају храном за наш новац; а гдје су села, постављају се страже од 15–20 људи који цијелу ноћ држе стражу, и тако се од мјеста до мјеста дају ти коњаници који воде дио нас и дио кола.

Са нама је био и један заповједник каравана, Турчин, који говори наш језик, и да Бог хоће да сам имао двојицу таквих слугу, који би били моји робови, као што су они својима — тако вјерни, послушни и стрпљиви, довољни са мало ријечи — да се не може описати какву добру службу имају…

(текст путописа се наставља, ми овдје стајемо)

(www.palelive.com / Пише Станишић Владимир / Фотографије генерисане уз помоћ AI, осим мапа и фотографије италијанског превода путописа)