У времену када је Босна била дубоко унутар Османског царства, када су се наредбе читале на турском, а обичан народ до државних одлука долазио тек преко посредника, мало ко је могао и замислити да ће се једног дана службене вијести штампати – на српском народном језику. Ипак, средином XIX вијека, догодило се управо то. У Сарајеву су се појавиле прве новине које су доносиле званичне информације на језику који је народ разумио и говорио.

Прича почиње 1866. године. У Сарајево стиже штампар Игњат Карл Сопрон, поријеклом Нијемац из Новог Сада. Османска власт га позива да уреди и покрене модерну штампарију, јер су реформе у Царству захтијевале нов начин комуникације са становништвом. До тада су службени акти писани углавном на османском турском језику, који већина становништва није разумјела. Држава је схватила да мора говорити језиком народа ако жели ред, контролу и повјерење.

Тако се прво појављује „Босански вјестник“, лист који је излазио кратко, од октобра 1866. до прољећа 1867. године. Иако кратког вијека, он је важан јер је био штампан само на српском језику. То је био први јасан знак да народни језик улази у јавни простор и у службену употребу. Убрзо након тога почиње да излази лист „Босна“, службено гласило вилајетске управе. Он је штампан двојезично – на османском и на српском.

Оно што је посебно занимљиво јесте да је српски текст у тим новинама писан Вуковим правописом. То није био стари, сложени славеносрпски језик који су користиле раније генерације, већ реформисани, народни језик заснован на принципу „пиши као што говориш“. Вукова реформа већ је заживјела међу Србима у Хабзбуршкој монархији, а Сопрон је управо из тог културног круга донио штампарска слова и искуство. Иста слова којима је штампао новине у Новом Саду, сада су коришћена у Сарајеву.

Замислите тренутак када један занатлија или трговац у Сарајеву први пут у рукама држи новине и чита државну вијест на језику који му је близак и разумљив. То није била само техничка промјена – то је био културни преокрет. Српски језик, који је деценијама живио у црквеним књигама, народној поезији и усменој традицији, сада је постао дио званичне администрације.

Мало је познато да Сопрон у почетку није имао османска слова за штампу. Зато је „Босански вјестник“ излазио само на српском. Тек након набавке турског словолива, лист „Босна“ добија и двојезични облик. То показује да је српски текст био не само равноправан, већ и први у техничком смислу.

Још једна занимљивост јесте да су ове новине биле средство модернизације Османског царства. Власт је жељела да покаже да доноси реформе, да уводи ред и закон, да штити трговину и безбједност. Али у покушају да учврсти своју позицију, омогућила је нешто што ће касније имати много дубље посљедице – учвршћивање народног језика као службеног средства комуникације.

До доласка Аустроугарске 1878. године, српски језик и ћирилица већ су имали снажно упориште у јавном животу Босне. Црквене школе, трговачки записи, писма и новине свједочили су о живом и снажном језичком континуитету. У старом Сарајеву, као и у другим варошима Босне, на радњама трговаца и занатлија могле су се видјети радње исписане ћирилицом. Књиге богослужбеног карактера, житија, молитвеници и школске књиге штампале су се на српском језику и користиле у православним школама. Писма, трговачке књиге, уговори и приватна преписка вођени су ћирилицом, што показује да је писмо било дубоко укоријењено у практичном животу.

Развој српског језика у Босни може се посматрати као дио ширег процеса општег описмењавања народа. Што је више било школа, више је било и потребе за уџбеницима; што је више било трговаца и занатлија, више се водило књига и рачуна; што је више било новина, више се читало и расправљало. Језик је постао темељ стварања грађанске свијести.

Доласком нове управе почиње другачија политика – увођење латинице и назива „босански“, а касније и „српско-хрватски“ језик. Ипак, суштина норме остала је вуковска. Основу је и даље чинио исти народни језик, исти правопис, исто писмо које је већ било укоријењено у народу.

Након уласка Аустро-угарска је брзо схватила значај штампе као средства управљања и обликовања јавног мњења. Већ 1878. године у Сарајеву почиње да излази службени лист Босанско-херцеговачке новине, који представља прво званично гласило аустроугарске управе у Босни и Херцеговини.

Овај лист је излазио на више језика, што је била одраз нове административне политике. Основни језик био је такозвани „земаљски језик“, који ће касније бити називан „босанским“, а у суштини је био штокавски народни језик на вуковској основи. Писмо је било и ћирилица и латиница, јер је аустроугарска управа настојала да обухвати све конфесионалне заједнице – православну, муслиманску и католичку. Поред тога, службени текстови су често имали и њемачку верзију, јер је њемачки био језик управе и централне власти.

Важно је нагласити да у првим годинама аустроугарске управе није одмах укинута ћирилица. Напротив, она је остала у службеној употреби, нарочито у комуникацији са православним становништвом. Међутим, временом се све више фаворизује латиница и почиње систематско обликовање „босанског језика“ као административне категорије, са намјером да се ослаби директно везивање језика за српски или хрватски национални идентитет.

Године 1881. лист мијења назив у Сарајевски лист, али остаје службено гласило земаљске владе. Иако нова управа постепено обликује посебну језичку политику, основа језика остаје иста — народни штокавски, кодификован у духу Вукове реформе.

Управо у томе лежи једна историјска занимљивост: политичке управе су се мијењале, али је језичка основа коју је народ већ прихватио остала стабилна. И у османском и у аустроугарском периоду, службене новине у Босни користиле су исти језички темељ, само у различитим административним оквирима.

Када данас листамо пожутјеле странице „Босанског вјестника“ и „Босне“, не читамо само старе вијести. Читамо свједочанство једног времена када се језик изборио за своје мјесто у јавности. Читамо доказ да је српски језик у Босни живио, стварао и постајао службен много прије великих политичких преокрета.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)