У оквиру манифестације „Момо Капор: чувар адресе“ у Источном Новом Сарајеву одржано је књижевно вече посвећено Матији Бећковићу, једном од најзначајнијих савремених српских пјесника, на којем су представљене његове три књиге: „Мајка Зорка“, нова збирка пјесама „Нигдје никог немамо куд“ и књига разговора „Мој друг Ђидо“.

Вече је протекло у знаку Капоровог имена, као писца који је, према ријечима Матије Бећковића „био једна ренесансна личност – подједнако писац, сликар, хроничар и свједок времена“.

Бећковић је подсјетио и на то да је Момо Капор као дијете преживио бомбардовање Сарајева 1941. године, када се његова мајка бацила преко њега и тако му спасила живот.

„Остао је жив да слави своју мајку и да слави живот – и славио га је као мало ко“, истакао је Бећковић, додајући да је та виталност постала једна од његових најпрепознатљивијих особина.

Академик Ранко Поповић истакао је да је Капор творац урбане митологије Сарајева, духа једног времена и једног града који се не мјери архитектуром него сјећањем.

„Он је један од оних који су пренијели дух старе вароши. Није важан урбанитет сам по себи — важан је дух који насељава један град. Зато је важно да ово наше ново Сарајево његује дух заслужних људи. Зато је важно да постоје Дани Жарка Видовића, Дани Моме Капора — јер је ријеч о идентитету. Град може бити огромна спаваоница од милион људи, али ако је само спаваоница, онда није град. Град постаје град тек када добије духовни садржај“, рекао је Поповић.

Професор Душко Певуља говорећи о Капору рекао је да је Момо Капор прије свега био и остао велики мајстор приче, те да суштина и неодољиви шарм његовог књижевног дјела — било да је ријеч о романима или приповијеткама — лежи у дубокој заљубљености у причу.

„Капор је био писац кога бих најтачније описао као „писану усменост“ — у писаној форми, али са доминантним усменим обрасцем. Посебно је био вјешт у кратким формама, управо зато је лако и природно привлачио читаоца. У тој краткој причи, која одговара сензибилитету читаоца, он је био живо уроњен у своје вријеме и дух епохе коју је описивао“, истакао је Певуља.

Душко Певуља нагласио је да је Капор аутентично и непосредно свједочио о свом врмену, да за њега није пресудна тема, већ начин на који је о њој говорио — свјеж, искрен и препознатљиво капоровски.

Након осврта на стваралаштво Мома Капора, вече је настављено представљањем три књиге Матије Бећковића, о којима су говорили Манојло Мањо Вукотић и професор Душко Певуља, а стихове и одломке из књига читао је аутор.

Збирка „Нигдје никог немамо куд“ представљена је као поетски одговор на вријеме у којем живимо – вријеме идеолошких помјерања, духовне збуњености и глобалних наратива који покушавају да пониште идентитет.

Књига „Мајка Зорка“ доноси интимну, исповједну прозу насталу на темељу дневничких записа пјесникове мајке, писаних у колашинском комунистичком казамату 1947. године.

„’Мила дјецо…’ – тако почињу њени записи, у којима нема огорчења, већ љубави и бриге“, нагласио је Манојло Мањо Вукотић, оцијенивши да је ријеч о књизи која спаја породичну трагедију и универзалну причу о мајчинству.

Трећа књига, „Мој друг Ђидо“, освјетљава пријатељство Матије Бећковића са Милованом Ђиласом.

„Представљали смо двије истине, двије стране исте трагедије“, цитирано је из књиге, уз оцјену да је то свједочанство о разговору који је премостио идеолошке подјеле и показао да је дијалог могућ и онда када су историјске ране дубоке.

У оквиру манифестације „Момо Капор: чувар адресе“ сутра ће бити одржано књижевно вече посвећено лику и дјелу Момо Капор.

Покровитељи и организатори манифестације су Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву, Културни клуб „Фронесис“, Град Источно Сарајево, те општине Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа.

Момо Капор, српски књижевник, сликар и новинар, рођен је 8. априла 1937. године у Сарајеву, гдје је провео најраније дјетињство. Дипломирао је сликарство 1961. године на Академија ликовних уметности у Београду, чиме је започео богату и разуђену умјетничку каријеру.

Преминуо је у Београду 3. марта 2010. године, али је иза себе оставио дјело које и даље живи и траје — као свједочанство једног духа и једне епохе.

(www.palelive.com / Катарина Дивчић)