Меморијални центар Републике Српске забиљежио је потресно свједочанство Миље
Зечевић из Сијековца, жене која је у Одбрамбено-отаџбинском рату изгубила мужа и
три сина. Њена исповијест представља једну од најтежих личних трагедија једне српске породице, трагедију коју је гледала својим очима.

26.03.1992. године, група људи са чарапама преко лица, ушла је у двориште породице
Зечевић. Миљиног мужа Јову (1920) и тројицу синова Милана (1950), Петра (1953) и
Васу (1958), нападачи су редом тукли и на крају погубили. Како наглашава Миља, све
се догодило пред њеним очима, немоћна да ишта учини.

У свом свједочењу, она говори о неизрецивој боли, о тренутку када је, како каже, гледала како гину њена дјеца, и о несхватљивој снази која је била потребна да преживи.

Она подсјећа да је већ као дијете искусила трагедију, отац јој је одведен у Јасеновац
када је имала само десет година. Ипак, губитак синова и мужа назива најтежим теретом човјеку који има срце и душу.

„Ово, као и стотине других аудио-видео свједочанстава, дио су архиве Меморијалног
центра Републике Српске, који наставља да биљежи личне приче и страдања породица
са свих простора гдје је страдао српски народ током Одбрамбено-отаџбинског рата, са
циљем да се очува историјска истина и сјећање на жртве. Кроз дигиталну архиву, читав свијет ће имати прилику да се упозна са српским страдањем“, истакао је директор центра, Денис Бојић.

Меморијални центар Републике Српске позива све чланове породица погинулих и
несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата да подијеле своје
свједочанство, како бисмо заједно сачували истину и сјећање на оне који су дали живот за своју отаџбину. Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или на број телефона: 051/222-999.

Напомена: Свако преузимање, умножавање или кориштење материјала у друге сврхе
није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

Линк до аудио-видео свједочанства:

Транскрипт свједочанства Миље Зечевић

Тога дана, 26.03, убијена су моја три сина и мој муж. Шта да вам даље кажем. Сјећам
се када су дошли, то су дошле вјероватно комшије. То није нико даљни, зато што је
чарапа на очима, то је то. И једног по једног… И тако су тукли, испитивали и тукли, и
ја сам била међу њима. Када су они своје завршили, ту тучу и њих побили, онда су
протјерали ме путем и ја сам отишла до Кораћа горе, и горе у Кораће, и чак у Смртиће.
Чак у Смртиће сам отишла, ја и моја заова, од мог мужа сестра. Ето, шта вам казати.

Па видјела сам све како је било, све. Све је било пред очима. То је то. Сад кажем: ето, ту је било дрва, старијег ми сина убише ту, испред мојих очију. То је то. Онда мужа убише тамо код оне чесме, а овога средњега убише тамо на улазу капије. А најмлађи је убијен овдје. Све је то било мени пред очима. Ја сам гледала кад су они гинули.

Имала сам ја десет година кад је отац отјеран у Јасенавац. Јесам. Ништа више. И то је
то. То је све што је било прешло преко моје главе. И добро да знам изаћи на пут. Драга моја дјеца, не знам шта би рекла. То је све гинуло на моје очи. И шта вам могу казати друго? Шта? Како је мојим плућима било, то ја знам. Е, то је то. Како сам претрпила, како сам преживјела, ја се питам сама.

(www.palelive.com / Меморијални центар Републике Српске)