Између страха и наде, у прољеће 1992. године, на Палама је настала болница у којој су љекари и медицинско особље, остављајући све иза себе, даноноћно спасавали рањенике и писали једну од најтежих, али и најхуманијих прича, а медицинска сестра Љиљана Пиповић каже да су снага и заједништво одржали болницу „Коран“ током ратних година.

Приредила: Маја Брчкало

Војна болница „Коран“ на Палама, основана прије 34 године, била је кључна за Сарајевско-романијску регију у рату јер су ту спасени многи животи у готово немогућим условима, изјавила је Срни медицинска сестра у овој установи Љиљана Пиповић.

Пиповићева, која је од самог почетка радила у Војној болници „Коран“, прича о изазовима, најтежим тренуцима и снази заједништва која је одржала здравствене раднике у ратним годинама.

„Пацијенти из Болнице Жица на Илиџи и болнице са Сокоца довожени су код нас, а потом транспортовани даље за Београд. Не дај Боже да није било те болнице на Корану, не смијем ни да размишљам! То је била кључна тачка за Сарајевско-романијску регију“, истиче Пиповићева.

Она са посебним поштовањем говори о љекарима који су радили у болници која је спасавала животе.

„Први доктор који је дошао био је Братислав Борковац, невјероватан хирург и човјек са смислом за хумор. Није одмарао, живио је за болницу, све је радио. Ту су били и доктори Миладин Бабић, Мирко Шошић, Новица Ковачевић, Ђорђе Седлар и многи други. Сви су били ту, без ријечи жалбе“, наводи Пиповићева.

И сама је, као и многе колеге, усклађивала посао и породицу у готово немогућим условима.

„Живјела сам на Палама, телефони су радили и само би јавили да морам доћи. Није било питања како ћете оставити дјецу. Моја су била мала, будила сам комшије да их причувају, јер је супруг био на положају“, прича Пиповићева.

Она каже да се тада видјело шта значи заједништво, нико се није штедио, али да је данас све, нажалост, другачије.

ОД АКУШЕРСКЕ СЕСТРЕ ДО МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ У РАТНОЈ БОЛНИЦИ

Пиповићева наводи да је имала 28 година када се као акушерска сестра 5. априла 1992. године јавила у Војну болницу и наставила да ради.

„Било је јако тешко. Ни у једном тренутку нисмо били свјесни да ће све то трајати четири године… По занимању сам акушерка бабица, радила сам у Сарајеву на породилишту Зехра Муидовић. А онда се одједном нађете у ситуацији да радите као хируршка сестра и не само то, већ све гране медицине“, прича Пиповићева.

Она каже да је страх био неизбјежан, али да није било простора за одустајање.

„Имате страх да нећете знати, али ако знате основно како наћи венски пут, који инструмент користити и шта значи стерилност онда морате знати све. Врата се отварају и идете даље“, наводи Пиповићева.

Први дани били су збуњујући, каже она, али је стварност постајала све тежа како су рањеници почели пристизати.

Пиповићева напомиње да је на почетку све дјеловало нестварно, али је временом све више схватала да то није игра, поготово када је свакодневно гледала патњу и бол других, са којим је саосјећала.

ТРЕНУТАК КОЈИ МИЈЕЊА СВЕ

Она се посебно сјећа догађаја који је на њу оставио дубок траг.

„Довезли су рањеног младића, са прострелном раном на кичми. Лежао је на носилима, потрбушке, млад, снажан, пун живота. У питању је био паљански спортиста смучар Младен Грујић. Та љепота младости, а рањен. У том тренутку ме ухватила паника. Помислила сам, ако метак може погодити такву младост, шта ће бити са свима нама, са нашом дјецом? Као да се све у мени преломило“, истиче Пиповићева.

Она истиче да јој је у најтежим тренуцима подршку пружила колегиница, старија и искуснија, која је примијетила страх код ње, али и код осталих.

„Дала ми је да попијем бенседин, а ја сам јој вјеровала. Тако смо неколико дана, једни другима били ослонац. Захваљујући томе, остала сам на ногама и наставила да радим“, присјећа се Пиповићева и додаје да је управо заједништво било оно што је одржало болницу.

Према њеним ријечима, свако је давао максимум, од спремачица и жена у вешерају, до љекара и медицинског особља, а одустајања није било.

„Ако нешто не знате, позовете помоћ. А када су долазили рањеници, без обзира на националност, није било никакве разлике. То гарантујем. Свака мајка исто плаче“, наводи она.

Недостатак материјала био је свакодневица – прали су завоје, штедјели сваки центиметар, хируршке рукавице су се прале, стерилисале и поново користиле, тако да су се сналазили како су знали и умјели.

Пиповићева каже да, упркос свему, осјећа понос јер је била дио тога и што је урађен велики посао.

На Палама је 4. априла почела да ради Војна болница „Коран“ у оквиру Четвртог санитетског батаљона Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске.

Почетак грађанског рата у БиХ многе здравствене раднике онемогућио је у одласку на њихова радна мјеста, посебно у Сарајеву. Све болнице које су тада постојале остале су у граду под муслиманском контролом.

Због ратних дејстава и прогона љекара српске националности из Сарајева, осим болнице „Коран“, тада су на подручју Сарајевско-романијске регије основане и ратне болнице „Подроманија“ на Сокоцу, „Жица“ на Илиџи и „Касиндол“ у Лукавици.

У таквим околностима, хотелски комплекс „Коран“ на Палама претворен је у болницу која је постала један од кључних ослонаца здравствене заштите.

У близини ратне болнице на Корану налази се спомен-плоча на којој је исписано да је од 4. априла 1992. до 30. јуна 1996. године у овој здравственој установи лијечено више од 20.000 људи и извршено више од 12.000 операција.

Спомен-плоча симболизује значај ове установе током Одбрамбено-отаџбинског рата и свједочи о надљудским напорима љекара и здравственог особља у лијечењу српских бораца и цивила.

(www.palelive.com / Срна)