Крст је најчешћи мотив на стећцима и свједочи да је испод споменика сахрањен вјерник, али не нужно свештено лице

Приредила: Маја БРЧКАЛО

На подручју Пала, подно Романије налази се мјесто на којем прошлост и садашњост проговарају кроз камен – стећци из средњег вијека стоје као нијеми свједоци времена у којем су се преплитали вјера, власт и живот обичних људи.

Стећци на подручју општине Пале и града Источно Сарајево нису само камени надгробни споменици, већ симболи прошлости који и данас у тишини планинске висоравни и шумских пропланака свједоче о вјери и обичајима људи који су ту живјели прије више вијекова.

Екипа Срне посјетила је са историчаром Свјетланом Самарџијом локалитет Хоточина у општини Пале, гдје се налази око 223 средњовјековна надгробна споменика настала између 12. и 16. вијека.

СТЕЋЦИ – СВЈЕТСКО НАСЉЕЂЕ И ДОМАЋИ ТЕМЕЉ

Самарџија је рекла да је ово подручје баштинска земља Павловића, једне од властелинских породица које су припадале Павлу Раденовићу, по којем је и названа.

Њихова баштинска земља је територијално обухватала подручје од Зворника до Фоче и од Олова до Дрине.

Она напомиње да су стећци као надгробни споменици уписани 15. јула 2016. године на Листу свјетске баштине Унеска, али да нису само евидентирани у БиХ, већ и у Црној Гори и Србији.

Од укупно 70.000 пописаних стећака, њих 60.000 се налази у БиХ, прецизније у источним дијеловима Републике Српске и у Херцеговини.

Разлог за то лежи у самој земљи, каже Самарџија, и то због квалитета кречњака, седре и гранита који су били идеалан материјал за градњу монументалних надгробних споменика, а управо такви мајдани постојали су на овим просторима.

Самарџија истиче да стећци нису настајали стихијски, већ су морале постојати радионице у којима се камен клесао и обликовао, и то у близини мајдана најбољег кречњака.

Она указује да је Паљанска Миљацка била позната по седри, од које се један дио стећака и градио, као и чувеном кречњаку калку.

Занимљиво је да и данас на Палама постоје породице чије се поријекло везује за овај занат. Породица Клачар, према предању, води поријекло од људи који су се бавили израдом надгробних споменика.

НАЈВИШЕ СТЕЋАКА НА ПОДРУЧЈУ ГРАДА ИСТОЧНО САРАЈЕВО

Стећака је највише на подручју града Источно Сарајево које обухвата 1.425 километара квадратних, укључујући и Рогатицу као његов дио. Само на територији општине Пале евидентирано је 1.700 ових древних камених спавача.

Стећци су, сматрају историчари, монументални надгробни споменици и културно-историјско насљеђе не само српског народа, а тадашњи људи су их израђивали сматрајући да смрт неће бити њихов крај и да након ње постоји још нешто.

„Оставили су нам у аманет огромне мраморне споменике као подсјетник на времена од 12. до 16. вијека. Најрепрезентативнији и најбољи стећци грађени су у 14. и 15. вијеку, када на њима имамо и рељефасте облике. Углавном су то крстови или други симболи“, указује Самарџија.

СТЕЋЦИ И ЦРКВИШТА

Већина некропола стећака налази се у оквиру православних гробаља, што упућује на закључак да је постојала црква као хришћански сегмент, и то најчешће православни, а понегдје и римокатолички, јер се Срби и Хрвати помињу на овим просторима још из времена Константина Порфирогенита, тачније од 11. вијека.

Изучавање надгробних споменика почело је педесетих година 19. вијека, када их је британски археолог Артур Еванс називао „јеретичким и манихејским“, али такве тврдње падају у воду када се зна да су на мјестима гдје су постојале православне цркве налажени и стећци.

„Богумил и манихејци нису имали обичај да граде богомоље. Стећци су често настајали управо уз православне храмове“, објашњава Самарџија.

У БиХ данас постоје три историографије са три различите тематике које говоре о настанку стећака, о богумилству и о томе ко их је градио, који су народи први дошли. Међутим, када се говори о стећцима, треба мислити и на Полимље у данашњој Црној Гори, те простор некадашње Рашке, која је постала немањићка држава, а гдје се налази велики број украшених стећака са крстачама.

СИМБОЛИ ВЈЕРЕ, РАТА И НЕБА

Подно Романије, у Хоточини, коју је посјетила екипа Срне са Самарџијом, налази се велики број стећака који на својој полеђини или на плочи имају уклесан крст, мач или небеска тијела – полумјесец, сунце и звијезде, који су старији словенски симболи и не треба их искључиво везивати за исламизацију.

Она објашњава да су симболи небеских тијела представљани на стећцима јер су Срби и прије прихватања православља били окренути небу и вјери, односно вјеровали су да тамо горе има нешто.

„Крст је најчешћи мотив на стећцима и свједочи да је испод споменика сахрањен вјерник, али не нужно свештено лице. Мачеви указују на ратнике, док полумјесец често изазива погрешна тумачења и мијеша се са доласком исламизације на ове просторе“, истиче Самарџија.

Она указује да се са падом Босне под турску власт 1463. године дешавају промјене у изгледу надгробних споменика.

Према њеним ријечима, мањи стећци у облику плоча понекад добијају нишане, што указује на прелазни период и сахрањивање ратника који су примили ислам или служили у османској војсци.

Ипак, континуитет симбола остаје – као што се на стећцима јавља мач, тако се на нишанима појављује буздован или полумјесец само са двије или три јабуке.

Она наводи да се, причајући о стећцима, може обићи широк круг који би се завршио у Вишеграду, на Бродару, на Хртару, једној од тврђава Павловића.

БАШТИНА ПАВЛОВИЋА И КАМЕН ТЕЖАК 32 ТОНЕ

Један од највећих стећака у БиХ, тежак чак 32 тоне, налази се на локалитету Павловац у општини Источна Илиџа и грађен је у облику кућице или шљеменика, како то историчари називају.

Овај монументални споменик приписује се управо кнезу Павлу Раденовићу, родоначелнику властелинске породице Павловић.

„Како је он дошао овдје, а није сахрањен у средњовјековном граду Борач код Рогатице, пријестоном мјесту породице Павловића, не знамо. Али током прављења војних полигона Југословенској народној армији, вршена су ископавања и истраживања на овој некрополи, па су дијелови стећака однесени, осим овог најгабаритнијег који нису могли помјерити“, прича Самарџија.

Она додаје да су однесени стећци враћени на ову некрополу, али, нажалост, у не тако добром стању.

Самарџија истиче да је Градска управа Источно Сарајево покренула иницијативу заштите ове некрополе као једне од најугроженијих, те ангажовала и Завод за заштиту културно-историјског насљеђа Републике Српске како би се заштитило бар оно што је остало од стећака.

Према њеним ријечима, познато је да су археолози пронашли остатке кнеза Павла и да се они налазе у Академији наука и умјетности БиХ, на сарајевском Бистрику.

„Контактирала сам их, али нисам добила одговарајуће одговоре, да ли се и данас налази ту и шта се десило са тим остацима након Одбрамбено-отаџбинског рата“, каже Самарџија.

У ВОЈКОВИЋИМА СПОМЕНИК У ОБЛИКУ КРСТА

У Војковићима, у општини Источна Илиџа, налази се стећак који је израђен у облику крста, а на којем на старословенском језику пише Војкан или Војка, што би могло да имплицира да је презиме Војковићи постало од тог имена.

Самарџија истиче да и у Федерацији БиХ постоји значајан локалитет – село Врутци код Илиџе, које је истраживао и Земаљски музеј у Сарајеву.

СТЕЋАК У ОБЛИКУ КРСТА ИЗ СЕЛА ВРУТЦИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАН

Крст из овог села који датира из деветог вијека и сада се налази у врту Земаљског музеја представља репрезентативан примјерак стећка у облику крста који не само да има орнаменте и рељефасте облике већ и писане дијелове.

„Угарски краљ Бела први пут помиње цркву у Врутцима као цркву посвећену Светом архиђакону Стефану 1244. године и помиње жупу Врхбосну. Тада први пут сазнајемо за постојање те жупе, која је отприлике обухватала данашње Сарајево све до утврђења Ходиђед на Булозима. Систем утврђења је ишао насељима и општинама Вогошћа и Илијаш, а један дио се наслањао на утврђења која су водила ка Которцу, средњовјековном граду гдје и данас постоје двије црквине и цркве са двије некрополе стећака“, истиче Самарџија.

Остаци цркве из села Врутци налазе се близу Велике алеје на Илиџи, са огромним некрополама стећака.

У вези са исписаним дијеловима на старословенском језику, Самарџија указује да су се они могли наћи на подручју општине Рогатица, која броји највише стећака на истоку.

Она објашњава да се са цртежа на стећцима може сазнати много о животу људи, те да ли су се бавили сточарством, ловом или риболовом.

„Хоточина је препозната по лову. Око Рогатице велики број стећака на себи има лук и стријелу, што указује да су се људи у околним шумама бавили ловом“, каже Самарџија.

ГОРЊИ ПРИБАЊ МОЖДА КРИЈЕ ОСТАТКЕ НАЈСТАРИЈЕГ САКРАЛНОГ ОБЈЕКТА У БиХ

Локалитет Горњи Прибањ јесте неистражен, али и данас постоје остаци цркве која, према вјеровању мјештана, датира из 1240. године. Када би се неко од врсних археолога одлучио на истраживања којима би се све и научно поткријепило, каже Самарџија, вјероватно би Црква Светих Петра и Павла била један од најстаријих православних сакралних објеката у БиХ.

Стећци нису подизани само око православних гробаља, већ и у оквиру црквених порти, а управо таква била је и Црква посвећена Светим апостолима Петру и Павлу из 13. вијека, чији се остаци налазе у Горњем Прибњу, у општини Пале.

Историчар Свјетлана Самарџија прича за Срну да је црква порушена 1530. године и да је већи дио камена, највјероватније, одвезен у Сарајево и уграђен у Бегову џамију.

„Не зна се да ли је то тачно, али становништво Горњег Прибња и дан-данас говори да јесте. Они мисле да су црквена улазна врата уграђена у Бегову џамију и никада нису помјерена одатле. За сада, то је прича, али гдје има приче има и одређене истине“, наводи Самарџија.

Она каже да се као примарни историјски извори најчешће узимају повеље, писма, архивска грађа, затим материјално културно-историјско насљеђе, док је тек на трећем мјесту народно предање, које некада може да поткријепи све.

Самарџија указује да о значају овог храма у Горњем Прибњу говори и то да тамошње становништво из генерације у генерацију до данас баштини традицију да стоку никада не пушта на тај локалитет.

Она каже да је занимљиво и преношење предања о Петровдану, о чему најбоље свједочи чињеница да је освећење паљанске Цркве Успења Пресвете Богородице било управо на тај празник, који се посебно слави на Палама.

Самарџија истиче да локалитет Горњи Прибањ јесте неистражен, те да и данас постоје остаци цркве која, према вјеровању мјештана, датира из 1240. године.

Када би се неко од врсних археолога одлучио на истраживања којима би се све и научно поткријепило, каже Самарџија, вјероватно би Црква Светих Петра и Павла била један од најстаријих православних сакралних објеката у БиХ.

„Упокојени професор Ђорђе Јанковић много је волио да обилази те локалитете и, помињући Горњи Прибањ, поменуо је још једну цркву која је мање позната у мјесту Врхпрача, подно Јахорине. То је била црква великих димензија која је чак била једно од епископских сједишта“, наводи Самарџија.

Она каже да се Црква Светих Петра и Павла налазила на пола пута између два тадашња утврђења, и то Горњих Пала на Врелу Миљацке и Ходиђеда у Булозима, као једног од столних градова.

Самарџија напомиње да општина Пале и град Источно Сарајево у свом грбу баштине територијалну традицију властелинске средњовјековне породице Павловић, те наглашава да овај крај има много да покаже.

„Колико је то значајно, за нас историчаре енормно, али сам сигурна да се од оваквих локалитета може направити, ако не добар вјерски, онда добар туризам“, поручује Самарџија.

(www.palelive.com / Срна)