У Радимљи код Стоца војвода Петар Милорадовић поставио је стећак своме брату Радоју. У оближњим Ошанићима, крај цркве Светих апостола Петра и Павла, његово име уклесано је и на каменој столици коју је обновио своме оцу, војводи Стипану. Вијек касније, припадници истог рода, Храбрени Милорадовићи, добили су дозволу да крај Неретве обнове православну цркву Благовијести у Житомислићу.
Кад се од Радимље преко Ошанића стигне до Житомислића, веза између тих мјеста постаје видљива и у самом камену. На врху манастирског стуба уклесан је цвијет налик онима на стећцима Радимље. Између тог стуба и Радојевог стећка отвара се прича о једном херцеговачком роду, о мјестима на којима је сахрањивао своје мртве и о храмовима које је оставио живима.
Радимља, некропола Храбрена Милорадовића
У Видовом пољу код Стоца, испод Ошанића, сахрањивани су припадници Храбрена Милорадовића, православног властелинског рода чији су се посједи простирали између Стоца и Мостара. На Радимљи су почивали и њихови сродници и поданици. Од 133 сачувана стећка, свега пет носи натпис. Један од њих помиње „доброг Радоја“ и његовог брата, војводу Петра, који му је поставио споменик.

Петрово име уклесано је и у Ошанићима, на већој од двије судачке столице крај цркве Светих апостола Петра и Павла. На Радимљи је Петар поменут као Радојев брат, а у Ошанићима као син војводе Стипана, чију је столицу обновио. Крај цркве је сачувана и надгробна плоча с именом војводе Радосава Храбрена. На малом простору тако су остали материјални трагови породичних веза, војводске власти и православног задужбинарства истог рода.
Храбрени су своје задужбине оставили и у Тријебњу и Клепцима, а њихово име носи и прича о обнови манастира Житомислића. На стубу тог храма крај Неретве налазимо и уклесани камени цвијет, сродан розетама са стећака Радимље.
Двије судачке столице у стијени

Код цркве Светих апостола Петра и Павла у Ошанићима стоје двије судачке столице исклесане у стијени. На већој је уклесано име војводе Стипана Милорадовића, а натпис биљежи да је столицу обновио његов син, војвода Петар.
Тако на два мјеста сусрећемо истог човјека. На Радимљи је Петар брат који поставља надгробни камен Радоју. У Ошанићима је син који обнавља очево сједиште. Код саме цркве сачувана је и надгробна плоча с именом војводе Радосава Храбрена. Некропола, столице и црква могу се обићи у истој посјети. Кад се виде заједно, лакше је разумјети шта је та породица значила за крај у којем је живјела.

За Храбрене се везују и црква Светог Николе у Тријебњу и храм Преображења Господњег у Клепцима. Најпознатија њихова задужбина је Житомислић. А вијековима касније презиме Милорадовић налазимо и далеко од Херцеговине. Михаил Андрејевич Милорадовић, потомак овог рода, борио се 1812. године као руски генерал против Наполеонове војске код Бородина, западно од Москве.
Од стећка до стуба у Житомислићу
Ко је на Радимљи запазио камене розете, у Житомислићу ће препознати сродан клесарски мотив. У некрополи је камени хришћански крст дио украса надгробног споменика. У манастиру је уклесан у капител, горњи дио стуба. Та сличност видљива је и без читања натписа, а документи нам откривају како је род који познајемо са Радимље учествовао у обнови храма крај Неретве.
Године 1566, исте године када је довршен Стари мост у Мостару, невесињски кадија издао је Петру и Јовану Храбренима дозволу да обнове порушену православну цркву Благовијести. Услов је био да црква задржи дужину и ширину претходне богомоље. Археолошка истраживања 2002. године открила су старије темеље испод храма.
У документима се већ 1583. помиње игуман Јован Храбрен. Почетком наредног вијека стиже нам и свједочанство о раду мајстора Вукашина из манастира Ораховице. На капителу јужног стуба оставио је своје име и запис да су стубови постављени 1602/1603. године. Осликавање храма завршено је 1609. Тако уз имена ктитора знамо и име човјека који је радио на стубовима цркве.
Име које се читало у молитви

Храбрени и њихов Житомислић помињу се и у старој књизи манастира Завала у Поповом пољу. У завалском општаку, уз упутство за припрему литургије, налазио се поменик у који су уписивана имена за молитвени помен. Вид Вулетић Вукасовић, који је крајем 19. вијека објавио препис упутства и описао књигу, забиљежио је да се у њој помиње и ова херцеговачка породица.
У истом упутству помињу се Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава, први српски архиепископ. Ријечи о Симеону у савременом читању гласе: „Помени, Господе, српскога господина Симеона, монаха и мироточца.“
На Радимљи је сачувано име човјека којем је брат поставио стећак. У Завали је забиљежено да се помен његовог рода чувао и изван њихове задужбине. А у Житомислићу се и данас служи литургија за коју су такви помени записивани.
Повратак у Житомислић

Житомислићко братство страдало је 1941. године, када су усташе убиле монахе и друге затечене у манастиру и бациле их у јаму Видоњу. Храм је миниран до темеља 1992. године. Литургија је служена и на рушевинама, прије него што је обновљену цркву 2005. године освештао патријарх српски Павле.
У дворишту се данас чувају капители сјеверног и јужног стуба из порушеног храма. Крај цркве расте и крива палма. Према запису на манастирској плочи, преживјела је рушење, а стабло јој се савило док је расла испод остатака цркве и конака.
Ако путовање започнете на Радимљи, потражите Радојево име. У Ошанићима ћете наћи име његовог оца и брата, а у Житомислићу видјети шта је њихов род оставио покољењима. Послије тог пута и камени крст на манастирском стубу има другачије значење. У њему ћете препознати везу између мјеста гдје су Храбрени сахрањивали своје најближе и храма у којем се њихово име сачувало у молитви.
Истражујем архиве, старе новине, војне карте и заборављене изворе, и претварам их у приче које се читају. Занима ме све што је обиљежило овај крај, од праисторије до новије прошлости.
Уз новинарство и уређивање портала, бавим се израдом и одржавањем веб-сајтова и онлајн маркетингом.
Имате стару фотографију, документ или породичну причу из овог краја? Пишите ми: admin@palelive.com