Звррррр!

На великом одмору буцмастом, зајапуреном Божу приђе мршавица Бојаница и шапну му на уво:

„Како си ти, Божо, дошао из Јеленића по овом снијегу и мећави, кад отуда ђаци уопште не долазе у школу већ три дана?!“

Она је била најситнија и најмршавија, али најбоља ученица, док је румени, округли Божо изгледао помало стидљив, али се сад и он важно усправи и охоло похвали:
„Дојахао моју кобилу Зеку“, показао је поносно, истурајући само браду ка прозору према великој липи у снијегом утабаном школском дворишту, гдје је неоседлана Зека, свезана за пармаке, задовољно румала нешто у својој костретној зобници.

„Могу ли и ја с тобом назад својој кући?“ тајновито, као завјереница, тихо пита мала црнопураста паметница.

Полако су пројахали поред Вучетића гробља и посљедњих кућа, кренули су узбрдицом, па нагло избише на голу, отворену висораван, чије вртаче је јака мећава фијучући затрпавала и заравнавала огромним намјетима снијега. Дјевојчица се голим, помодрелим рукама чврсто држала за Зекину сиву сњежаву гриву, али је тешко одржавала равнотежу, јер се кобила, због све већих намјета снијега, морала пропињати. Божо је, прожет дјечачким, заштитничким нагоном вође, својим дебелим ногама чврсто опкорачио стару, мирну кобилу, десном руком лагано, уздајући је, управљао, а лијевом обгрлио дјевојчицу да не спадне са гола коњчета у дубоки снијег. У борби са студеном вјетрометином њих троје (двоје дјечице петог основне и стара сива кобила) гријали су једно друго и тешко, с муком, грабили ка првој шуми, заштитници.

„Не бој се, Бојана, јака је моја Зека“, шаптао је румени дјечак.

На крају полугодишта, од Никољдана па све до Нове године, није престајао сипати крупан снијег, па је слабашна Бојана (која се никад није одвајала од својих укућана и дотад сваки дан пјешачила по 12 километара у једном правцу) тих хладних дана становала код бркатог тетка Пухала, овдашњег полицајца, који је одмах уз школу имао стан у својој полицијској станици.

Била је то, уствари, стара жандармеријска касарна са изузетно високим подрумским просторијама, са уским прозорима који су вјероватно некад служили као пушкарнице. Бојана је са својом малом родицом спавала у собици преко пута правог затвора, који је закључаван јаким гвозденим вратима, и поред мале командирове канцеларије, гдје је понекад звонио велики црни телефон, тада једини на читавом подручју. Уствари, дјевојчице су више жмуриле него спавале, због бучних и гвоздених затворских врата и ноћног звекета кључева, наспрам њихове подрумске собице која се није могла ни закључати.

„Ништа се ви, цурице, не бојте. То ја некад по ноћи дођем да провјерим затвореника и да зовем надређене“, бодрио их је командир кад им је видио велике, преплашене, неиспаване очи.

„Још сутра, па распуст, па се коначно враћам својој кући, у своје сеоце? Убрзо ће сви моји сељани заједно пећи заоблице, а мајка ће направити божићну чесницу“, шапутала је будна ноћу Бојана, бројећи посљедње децембарске дане, скупљајући уредно и упорно једну по једну петицу за укућане, за свог вољеног оца, па тек онда и за себе.

Била је најмлађа од петеро дјеце, па су стрине говориле да јој се нису баш ни обрадовали кад се родило још једно нејако женско биће у сиромашној сеоској кући. Отац још никад, због четништва, није могао наћи никакав посао, чак ни као сјекач у шуми, иако је у затвору научио два заната. Дубоко разочаран, одијелио се од брата, партизанског првоборца, и оставио му цијелу велику кућу коју су звали Кула. Узео је само једну краву и коња и саселио у дубоки кањон ријеке, гдје је, на ушушканој тепици, заштићеној од вјетрова, на осунчаној црници, све рађало, а на брзим пјенушавим потоцима клопарало је још увијек неколико дрвених воденица.

Око потока и у самом засеоку било је стотињак старих и младих самониклих стабала ораха, па, кад се подјесен зрели ораси почну подбирати, сељани су их морали лопатама убацивати на своје појате. Сваког септембра заплаве се сазрели шљивици без имало „шаре“, а гране им се од тежине рода објесе преко пармака и прескакуша.

У том кањоном спутном засеоку, суженог неба, благородног југоисточног сунца, имали су велику храстову шталу и огроман, домаћински амбар за жито. Тај преправљени амбар им је постао кућа, гдје су њих седморо спавали и гријали се уз велики црни „фијакер“, испод чијих жељезних ножица су се сушила дрва и гдје би понекад, кад отац не види, придријемао Бојанин жути љубимац, мачак Томо.

Кад би отац по ноћи изашао „прекућу“, мачак би се, по непогрешивом мирису, убацио у Бојанино крило, под вунени покривач, гдје су у једном кревету спавале заједно три сестрице. Тако је често, склупчан у њеном крилу, задовољно предући, дочекивао свитања, док га „ћаћа“ не би ујутро поново шчепао и избацио преко прага.

Отац је имао пријек поглед кад наређује, али је увече волио шалу и, за чудо цијелог села, издвајао и мазио баш најмлађу, најњежнију црнооку Бојану, која му се умиљато, као маче, петљала око ногу. Када је у том забитом засеоку, тих почетних седамдесетих, засијала струја, у њиховом амбару сви укућани би до дубоко у ноћ пјевали сви заједно:

„Ој моја, ој моја, ружо румена…“

А кад би тата, понекад, уочи недјеље, попио коју више, мало тише су сви пјевали са његовим рањеним патриотским срцем и ону:

„Више вриједи Шипчић Владе, но Титове три бригаде…“

Бојани је Бог подарио, сем мршавости и размажене неухрањености, и бистрину црних сјајних очију, које су знатижељно истраживале и дубоко изучавале све што се дешавало у том њеном, тада још спутаном, свијету сиромаштине, школе, шкакљиве шале, књига, породичне љубави и мале велике среће.

Што нико у разреду није знао (најтежа и најзамршенија наставничка питања), разумјела би једино и бритко, јасно разјашњавала Бојаница, „свезналица“. Све је то сваке године биљежено у њеној ђачкој књижици, коју је прво поносно показивала свом оцу, који се голим рукама, без подршке села и власти, прехрањивао своју дјечицу, и то с пјесмом и с Бојаниним петицама.

Кад су њих троје ујахали у китиним окићену шуму и у завјетрини осјетили мир и чари кристалне, чисте бјелине, држећи се сад вијугаве шумске цесте, ћутљиви Божо је одао своју велику тајну:

„Кад се Зека ождријеби, ако буде коњић, зваћу га Зеленко! Ко Дамјанов Зеленко!“

„А мој тајо нашег старог, доброћудног коња зове Муса, пошто је купљен у Мусићима“, пропричала је и помодрела Бојана.

Вјетар је појачавао и почео љуљати врхове јелика, које су цвилиле и пуцале од мраза и студени. Божово оштро око опази како Зека, по свом сенту, наћули уши, а потом да испред њих, на стотињак метара преко пута, брзо претрча двоје пашчади… Или вукова… Ваљда Бојаница није видјела…

„Ха, Зека! Ха, моја Зека!“ халакао је храбри дјечак све јаче и јаче.

Бијела Зека је снажно убрзавала и моћно фрктала. Већ су били надомак Божових врлетних Јеленића, одакле пуцао поглед на кршевити бијели Дурмитор и доље негдје у дубоки кањон изнад студене Таре, па су и из села старци почели подвикивати и храбрити:

„Ха, ха, аааа! Не дај се, Божидареее!“

Кад су скинули двоје смрзнуте, укочене дјеце с ознојене кобиле (која се пушила и њушила своје јасле), сви су се пријекорно разгаламили:
„О, боже драги, куд сте ишли данас по овом јаду и кијамету, да главом платите обоје?! Кажу, виђају и вукове…“

Иако су сви Божови укућани усрдно нудили Бојани да преноћи, да се бар окријепи и угрије, нису је могли убиједити.

„Могу ја сама. Сад је низ брдо, низ храстову шуму, све до Таре. Доље је, ваљда, мањи снијег…“

„Чувај се, мала мршавице! Држи се пртине низ Окуке. Прије два сата је доље прошо и пропртио ваш Шћепо.“

…Али Шћепо је крупно корачао и мећава је готово замела трагове чизама, низ храстову проријеђену шуму ка кањону и родном селу, а снијег нимало није био мањи. Газила је, саплитала се, па поново пртила слабашним ногицама… посртала…

Понекад би само провјерила да јој није испала ђачка књижица са полугодишњим петицама из предњег џепа пантолоница и замишљала сусрет с оцем, укућанима и жутим мачком око топлог фијакера, па поново повраћала снагу, дизала се и даље газила дубоки снијег низ стрмину.

Тек је до пола пута, а нема више снаге да се бори, да прти.

„Зашто ли су помињали вукове? Ваљда није истина… Можда је, ипак, био вучји пар…“

Пуцале су јој препоне, а још села нема ни на видику, нити се чује хук змијолике Таре.

Пала је…

Отац је цијело поподне забринуто, с лошим предосјећајем, погледивао кроз прозор према узбрдици уз Окуке, куда су само на самарици и коњу могли дотјерати намирнице или болесног човјека одвести из засеока љекару у амбуланту код школе.

„Да она наша мала будала не пође кући по овом јаду и невремену…“

Устајао је, излазио, кидао дрвеном лопатом снијег и ходао нервозно…

Није више издржао. Огрнуо је црни сукнени гуњ, ставио стару шубару на главу и разгазио право уз брдо!

На пола пута је нашао своју полуонесвјешћену, слабашну љубимицу, подигао је снажним рукама у нарамак на срце и први пут у животу заплакао…

„Татина будалица петица…“

Бојана се од очевог топлог загрљаја разабрала пред њиховим задимљеним амбаром и успјела да својим бистрим оком запази уредно сложене и прекривене храстове греде и даске, са летвицама између, да вјетар, мраз и сунце исушују добру грађу за нову дрвену кућу и велику срећу. Десном, укоченом, полумртвом руком покушавала је извадити све петице из потпуно мокрог џепа, али… није их било…

Згужвану ђачку књижицу је тек пред прољеће, под снијегом, нашао вјечити пјешак, кошчати Шћепо. Тинта је прљаво плаво побојила, али се и сад, након 50 година, може разабрати једнолично латинично odlican (5) и на полугодиштима и на крају свих разреда.

Све Бојанине петице су, потпуно заборављене и ипак загубљене негдје на њеној животној стази, али кад са својим синовима дијели божићну свјетлост и радост, увијек им крене у сусрет.

(www.palelive.com / Пише: Слободан Ковачевић)