Прескочи на садржај
Понедјељак, 16.11.2026.

На осамдесет трећу годишњицу злочина у Јеловцима, освјештан споменик за 173 невино пострадале жртве

У Јеловцима је 14. новембар 2026. године био дан препун емоција. Туга због оних који су пострадали 14. новембра 1943. године, али понос код свих који су подигли споменик и присуствовали парастосу за 173 жртве усташког злочина.

У уводном обраћању присутнима, Бранислав Крљаш, координатор Иницијативног одбора је истакао: „У темеље овог споменика није уграђена мржња нити жеља за осветом и реваншизмом. У овај споменик је уграђена једна страшна истина са искреном жељом да се никада, никоме и нигдје не догоди нешто слично. Данас свједочимо побједи истине и правде, али и побједи живота над смрћу“.

У наставку излагања, Крљаш је говорио о томе како је и зашто на овом мјесту васкрсао овај споменик.

„Ја вјерујем да то није случајно. Само вољом Божијом, готово заборављена прича о страдању Срба у Јеловцима је поново оживјела на Задушнице 2014. године када смо се окупили на мјесном гробљу Миљево брдо и када се, не знам ни како ни зашто покренула прича о броју страдалих у Јеловцима 1943. године.

Ми смо расправљали о томе да ли је „тада“ страдало 45 или 46 Јеловчана, не знајући да је тај број много већи. Ја сада вјерујем да све то није случајно, ни тај дан, ни то мјесто ни та тема разговора.

Сјећам се да је тада, један од најстаријих међу нама рекао: `Па људи моји, да ли је могуће да нико од оволико присутних не зна тачан број?` И нико није имао одговор нити је знао тачан број. Знали смо да постоји неки споменик у гробљу на Јасикама, али шта пише и у каквом стању је тај споменик, мало ко од нас је знао.

Већ сљедеће недјељe смо отишли до гробља на Јасикама и пронашли прилично запуштен споменик, који је у међувремену обновљен и рестауруран опет ангажманом грађана Јеловаца, на којем је било уписано 47 имена, од којих је већина нама била позната. Читали смо: Лопатић Славко, Лопатић Жарко, Лопатић Илинка, Раденковић Јања … али сви они, њихови потомци и са именима пострадалих, су само прије пар дана били са нама на гробљу у Јеловцима.

На споменику нису била уписана имена Лопатић Андрије, Лопатић Љубице и Данице, није било имена браће и сестара Рајке Минић, нема Стевановића, нема Кусмука, Јаковљевића, Каришика, Раденковића… и на тренутак смо помислили да је то нека грешка.

На жалост, то није била грешка. Обишли смо сва гробља, сликали све споменике и разговарали са преживјелим свједоцима од којих смо пуно сазнали, између осталог и да је једно дијете преживјело масакр у Лучицама када је побијено оних 47 сахрањених на гробљу у Јасикама. То дијете, Грујо Лопатић и данас је жив. Са својих 80 и нешто година и тешким ожиљцима рата живи у Крагујевцу и свједочи како је захваљујући вољи Божијој и својој мајци која га је прекрила једини преживио тај страшни масакр у Лучицама. Све те приче и сви записи са споменика као трајних свједока страдања Српског народа забиљежени су у Споменици 80 година ћутања која је захваљујући Општини Пале и Борачкој организација Пале штампана у више од 400 примјерака. У међувремену је снимљен и документарни филм на исту тему: 80 година ћутања који је између осталог приказан и у представништву Владе Републике Српске у Београду.

Идеја о изградњи споменика је дошла спонтано, али као логичан наставак претходно завршених пројеката о његовању културе сјећања Српског народа на подручју наше регије.

На овом споменику су уписана 173 имена страдалих Јеловчана, мјештана Јокића брда, Прутина, Градца и Крачула. Нигдје ни на једном мјесту или споменику нису написана имена свих пострадалих на Врачевдан 14. новембра 1943. године као овдје, на споменику у Јеловцима .

Трагајући за коначним списком пострадалих, посебно важан извор нам је био Музеј жртава фашизма у Београду у којем је уписано око 1.720 цивилних жртава са подручја Општине Пале, међу којима је и 113 Јеловчана. На споменику у Броду на Дрини је уписано 81 име страдалих Јеловчана, а у евиденцији СУБНОР-а Пале 103 имена. Овај ажурирани списак има своје утемељење и доказе у документима, свједочењима и споменицима.

Нисмо сакупили кости жртава на једном мјесту јер је то било немогуће. Њихове кости су расуте по овим брдима и долинама. Многи нису ни сахрањени нити им се зна за гроб, али све њих је окупио овај споменик, овдје и на овом мјесту.

Имали смо случајева да је име мајке уписано на једном споменику, а имена дјеце на другом, да у неким документима нису уписана сва имена пострадалих из исте породице, а да постоје заједнички породични споменици који свједоче, и у потпуности освјетљавају размјере злочина.

На овом споменику су практично поредане породице, што се можда не уочава на први поглед, али ако пажљиво читате и пратите датуме рођења, видјећете, колико је мајки са малољетном дјецом пострадало. А само у Јеловцима је побијено 53 дјеце млађе од 14 година, под Градцом 12, Јокића брду 7, Прутинама 6 и Крачулама 1 дијете млађе од 14 година. Дакле, 14. новембра 1943. године усташе су на овим просторима побиле и масакрирале седамдесет деветоро дјеце рођене послије 1930. године што свједочи и овај споменик.

Неки извори говоре да је тај масакр трајао 2-3 дана, али свједочења Милана Стевановића и Јелке Ковачевић пред Комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, дата у Сарајеву непосредно након рата, који су нам дати на увид и располагање, на околности злочина у Јеловцима говоре да је народ побијен на Врачевдан 14. новембра 1943. године, а да је наредних дана вршена пљачка српске имовине и да је отјерано све што се могло отјерати: храна, жито, сијено, стока, а све што се није могло однијети је спаљено и остала су само згаришта. На жалост у тим згариштима је остало и много угљенисаних тијела, јер је покојна Јока Јаковљевић свједочила да су највећи број Вучићевића и Јаковљевића живи спаљени.

Шта даље? Имамо план да овај споменик мапирамо и ставимо на карту значајних споменика страдања српског народа, да неке дијелове Споменице преведемо на енглески и тако истину о страдању Српског народа на подручју Мокрог учинимо јавним и доступним широм свијета“, испричао је Крљаш.

На крају свог излагања, Бранислав Крљаш се у име Иницијативног одбора Јеловци посебно захвалио свештеницима парохије Мокрањске, Влади Републике Српске – Министарству рада и борачке заштите, Општини Пале, Граду Источно Срајево, Граду Бања Лука, предузећу за пројектовање, грађење и инжињеринг „САНТИНГ“ Пале, предузећу „МДМ Комерц“ д.о.о. Пале, Удружењу грађана за борбу против мина „СТОП МИНЕ“ Пале, Шумама Републике Српске: ШГ „Јахорина“ Пале, предузећу „Дрвокод“ д.о.о Мокро, Борачкој организација Пале, Организацији старјешина ВРС – ОО Пале и Источни Стари Град, „ОНИКСУ“ с.п.Пале, Демократском народном савезу РС – Општинском одбору Пале, Основној школи „Мокро“ из Мокрог а нарочито грађанима Јеловаца који су за изградњу овог споменика издвојили више од 20.000 КМ и уградили преко 100 дневница добровољног рада.

За изузетан допринос, несебичну подршку и искрено залагање у градњу споменика посебна захвалност је исказана Браниславу Лопатићу и Радосаву Живковићу, а затим Бошку Југовићу, Миљану Вујадиновићу, Јелици и Николи Стевановић, Горану Антуновићу, Јелени и Игору Исаковић, Петку Пекићу, Бранку Стевановићу и Миломиру Јаковљевићу.

Част да у име Координационог одбора за изградњу споменика, именованим додијели захвалнице припала је Миломиру-Цицану Провићу као најстаријем члану, који се након додјеле захвалница посебним ријечима захвалио свима, а нарочито грађанима Јеловаца који су дали огроман допринос у изграњи споменика и као традиционално добри домаћини организовали заједнички задушни ручак.

На платоу споменика присутнима су се обратили и Бошко Југовић, предсједник Скупштине града Источно Сарајево, Радосав Живковић, Предсједник Скупштине Борачке организације Пале и Драгана Лучић, директорица ОШ „Мокро“ из Мокрог.

Б.К.

Претплати се
Обавести о
0 Коментара
0
Волели бисмо да чујемо ваше мишљење да пошаљете коментар.x