Непосредно послије посљедњег рата, у нашу школу је свакодневно улазило око
двије хиљаде ђака, у три смјене, углавном избјеглица, које су прогнане, по оној лапавици и сарајевској апокалипси.

Двије трећине наше Српчади носило је тада оне крпене, хуманитарне тене, дубоку, тамну тугу у очима, јад у души и несрећно, повријеђено дјетињство. Лијечили су се игром и смијехом… Расли су. Само они знају како је било болно битисати…

У трећи разред паљанске основне школе, нека нена из Хотоћине, изнебуха је уписала свог унућића Мунира, у одјељење код наше благе учитељице… Једно једино муслиманско дијете међу хиљаду и по малих српских бескућника!! Зашто?! Само је то та стара жена знала, која се прва вратила из ратне чашије. Ко зна? Да ли је дијете имало мајку, уопште? Можда је и Муниров бабо погинуо… Или, можда, помишљали смо, да је хотичка нена послата као извидница на те чувене српске Пале, које су још увијек биле свјетска престоница јавног мњења…

Мунирова бака је свакодневно доводила малог унучића, чекала га цијели дан испред велике гвоздне школске капије, нервозно се премјештајући с ноге на ногу. Послије наставе одводила га је држећи за руку, опет у десетак километара удаљено своје родно село, које је одувијек било чувено по брду, на коме је хиљадугодишња историја сачувала преко двије стотине стећака.

Та стара жена је била висока и изразито мршава. Умјесто димија носила је, неку шарену, танку сукњу до пета, испод којих су јој виркали повелики гумени опанци. Главу и кошчато лице, са једним шкиљавим оком прикривала је изблиједјелом марамом. Још издалека смо сви видјели да је та бака другачија, али најважније, њеног малог Мунира није нико уопште разазнавао између двије хиљаде наше српске дјеце.

Мунир је почео долазити свакодневно у то одјељење и играти се са својим другарима. Богме је и то муслиманско дијете било слабо обучено, неошишано… Шта су коме крива дјеца на овом проклетом простору или било гдје, на неправедном црно-бијелом свијету? Свако дијете је само мали небески анђео, али без крила.

Учитељица је објаснила својим ђацима да је „у наше одјељење дошао добар дјечак који се зове Мунир и да га ученици требају прихватити као друга: да му помогну, да дијеле ужину са њим, да му зашиље оловку, да посуде трокут и шестар, дају дволисницу из кариране свеске или посуде воштану бојицу…“

Добра наша дјеца су тада углавном прихватала, упијала све педагошке и васпитне савјете и од школе, па и од унесрећених и пострадалих својих родитеља. Привикли се на новог ђака. Друже се. Нико га не дира. Већина, и не зна шта је то нека друга вјера. Име Мунир им не значи ништа посебно. Срби смо ми. Православци. Праштамо.

Већина родитеља је чак и тада штитила малишане од мржње, освете, зле крви и људске злобе у том најогорченијем поратном периоду, када би се често запитали: „Ето, рат је завршен. Све смо стечено изгубили. Куд сад? На коју страну?“

Немају новца да купе уџбенике. Уствари, тада су се сложно скупљале и братски дијелиле старе књиге, уџбеници и прибор дјеци Републике Српске. Буквар и читанка су били јединствени, из матице Србије. Ћирилицом и екавицом.

Мунир је сједио у трећој клупи до зида, са фрчкавим Тодором, који волио све и свашта
пријавити својој учитељици, за чију љубав су сви наметали.

„Учитељице, учитељице!?“ Подигао се сљедећег понедјељка, да први пријави: „Учитељице, у нашег Момира је другачија читанка!?“

Учитељица је пришла лагано њиховој клупи и обојицу помиловала по коси:

„Добро, добро, дјецо… Мало је другачија слика и другачије пише…“

Тодор је задовољно сједао у своју столицу и показао да зна читати и латинични наслов: „Да. Пише Bosanska čitanka“

Сљедећи мјесец Мунир или Момир како су га дјеца прекрстила, није више долазио у
нашу школу, али нам се неповратно и наметљиво вратила латиница.

Већ годинама нема ни српске дјеце у основним школама сарајевске чаршије или су и
њима, можда, конвентирали рођено име…

(www.palelive.com / Слободан Ковачевић)