Огласи
У Републици Српској је 5. јул проглашен Даном жалости поводом обиљежавањагодишњице Муслиманског злочина над Србима у Средњем Подрињу и Бирчу 1992-1995.
У склопу Меморијалног центра Републике Српске у су између осталог у Братунцу и Зворнику основани студијски центри за снимање свједочанстава чланова породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата.
У студијском центру у Зворнику, Милена Јоковић је свједочила о трагичној судбини супруга Гојка Јоковића, који је заробљен 11. јуна 1992. године у својој родној Калесији, на самом почетку Одбрамбено-отаџбинског рата. Као припадник Војске Републике Српске, Гојко је пао у руке дојучерашњих комшија који су га, умјесто заробљеничког
статуса, изложили суровом мучењу и злостављању.
Умјесто поступања у складу са међународним правом, након тешког мучења, Гојко је убијен на свиреп начин. Његови посмртни остаци размијењени су 9. октобра 1994. године, и то непотпуни, без лобање, са свега неколико костију. Обдукцију је извршио проф. др Зоран Станковић, који је недвосмислено утврдио да је прије смрти Гојко
претрпио тешко, систематско мучење.
Транскрипт свједочења Милене Петровић Јоковић
Ја сам Милена Петровић Јоковић.
Рођена сам у Лозници 30. 01. 1969.
Своје дјетињство сам провела у Растошници, Мајевички округ.
Мог мужа сам упознала приликом једне игранке гдје је он свирао, и тако започиње наша веза. Узели смо се, основали смо породицу. Били смо једна фина, складна породица. Два сина сам родила. Тада почиње рат.
Бојана сам родила 24. новембра 1991. године у Тузли, гдје смо били задржани петнаест дана, двадесет. Мислила сам да никад нећу изаћи одавде.
Међутим, десило се да су нас пустили да изађемо из болнице.
Негдје у мају одлазимо у Сурчин, тамо да живим ја и дјеверова дјеца, и од заове повела сам двоје дјеце — двоје дјевера и двоје од заове — мислећи: док то нешто мало само прође, да не би били траумирани, пошто су свакодневно вршене страже и сваки пут говорили да ће бити напад и да ће нас поклати.
И муж је склонио мене и дјецу.
Деветог јуна он је дошао посљедњи пут да нас обиђе — он и брат ми од тетке који је отишао да обиђе снају. А ја сам била у Сурчину, живјела са моје двоје дјеце и дјецом од заове и дјевера.
Шестеро дјеце је било са мном. То је посљедње. Десетог се вратио. Пожурио је да се врати, говорећи: „Ајде, ако и он погине једног дана, да ћемо бар ми живјети“.
Сутрадан је био напад. Он је стигао — не знам ни како. Приликом кад је био код мене, говорио је да има неку бурму која је била баш онако скупа.
Говори ми: „Можеш ти да кажеш кад пођем да скинем ту бурму, да ми не би исјекли прсте“.
Увијек је говорио: „Знаш шта, ако ме ухвате, ако ме… Ја нећу дати да ме заробе јер знам да ће ме мучити. Носим код себе бомбу и пиштољ, јер знам да ће ме мучити. Видим како муче остале“.
Отишао је увече, у шест сати, сјео је из Сурчина.
Ја сам заборавила, с обзиром да је мој Бојан имао јаку температуру, да је добио упалу плућа. Водили смо га на Институт, и дијете тај дан… Он је само стигао да се поздрави и у шест сати је кренуо из Сурчина.
То је било посљедње што смо га видјели.
Претходно смо се сликали — гдје је он урадио дупле фотографије. Четири фотографије су биле. Он је четири оставио у џепу, а четири су остале код мене.
Прошло је можда два дана кад је човјек дошао на врата, гдје је кућа, гдје је капија од те куће гдје смо ми живјели. Питао је моју свекрву да ли ту станује Милена. Моја свекрва је рекла: „Зашто ти треба она? Реци мени шта треба“. Он је тад рекао, јер је брат од тетке био са мојим мужем:
„Каже, брат јој је погинуо. Да јој саопштим да јој је брат погинуо“.
Није ми рекао тад да ми је муж заробљен. У међувремену, они су сви знали да је он заробљен, али нико мени није говорио — док није дошао његов брат из Аустрије и мој дјевер. Кад је изашао старији брат од мога мужа, он је рекао:
„Следећи пут попиј неку таблету. Блиједа си“.
Ја кажем:
„Нећу, јер никад таблете нисам пила и нећу да пијем никакву таблету. Дојим Бојана“, јер је Бојан био беба, имао је шест мјесеци.
Он је инсистирао на томе.
Наједном је изашла моја заова и почела кукати.
Ја сам тек тад сазнала да је мој муж заробљен.
И тад крећу те размјене. Ја сам остављала дјецу повремено. Чули смо се са неким, ступила сам у контакт са људима из размјене, који су били предсједници за размјену.
Први пут сам ступила у контакт са Ристом из Власенице. Не могу да се сјетим имена, знам да је био и Брано — Брано Дракулић — и Ристо.
Један је био адвокат, један је био судија. У Бранови је погинуо син, знам да је имао сина, погинуо од двадесет година, и они су тад били задужени за размјену.
У међувремену, многи су звали да питају за своје, да би размијенили. Из Њемачке сам имала позив, гдје је дјевојка муслиманка тражила свога брата за замјену — да одем да видим за мога мужа.
Међутим, ја сам год питала. Они су одбијали, говорећи да мој муж није заробљен и да није ту, зато што су они њега мучили, исјекли га, и нису могли да га дају у размјену зато што је сав исјечен.
Имали смо свакоразна малтретирања од њих. Позиве свакодневно. 1993. године ја сам се преселила из Сурчина у Зворник са дјецом. Е тад настаје пакао.
Стан у којем сам ја живјела — радио је мој муж у Глиници — али тај човјек који је радио у Глиници, Садик Беширевић, гдје је његова сестра по цијелу ноћ мене звала да ми пријети: како ће ми поклати дјецу, како ће завршити као и мој муж, да су то четници, и да ће ми мале да покоље.
Ја сам била принуђена да сваку ноћ од дванаест сати до изјутра искључујем телефон, јер је она звала у току ноћи — од дванаест, три, четири. То је био период кад је она звала, али нон-стоп је звала.
1994. године, размијенили смо кости од мога мужа — осмог, деветог октобра. То је било само пар костију. Био је патолог доктор Станковић, и доња вилица — гдје су били сви зуби поломљени.
(www.palelive.com / Меморијални центар РС)
