Огласи
Часопис „Нада“, који је излазио у Сарајеву од 1895. до 1903. године под окриљем Земаљске владе Босне и Херцеговине, сматра се најзначајнијим илустрованим књижевним часописом тога доба. Формално га је уређивао аустроугарски повјереник Коста Херман, док је у стварности главни књижевни уредник био пјесник Силвије Страхимир Крањчевић, који је својим угледом и избором сарадника обликовао часопис као културну трибину босанскохерцеговачке модерне.
Посебну умјетничку драж „Нади“ давали су сликари и илустратори, међу којима се посебно истакао Евалд Арндт Чеплин, главни илустратор часописа током цијелог периода његовог излажења. Чеплин је био више од цртача – био је заљубљеник у природу, ловац и путописац, који је своје утиске преносио и ријечју и сликом.
У броју од 15. децембра 1895. године (бр. 24) објавио је путописно-ловачки запис у којем је описао природу Пала, Равне планине и Романије, људе које је сусретао, као и ловачке доживљаје тог времена. Из његових редова види се колико је ловство крајем XIX вијека било популарно у густим шумама овог краја, али и како је умјетничко око издвајало мотиве који ће касније бити пренесени на папир.
Чеплин је у тексту спојио ловачке успомене и умјетничку сензибилност, оставивши нам живописне описе магловитих предјела, брда и потока, али и први познати цртеж поточне пилане испод старе градине у Горњим Палама. Његов рад представља драгоцјено свједочанство о природи, људима и начину живота на простору Пала крајем XIX вијека.
У наставку доносимо оригинални Чеплинов текст и пратеће илустрације:
Радо освјежујем своје успомене у природи, радо полазим у она мила мјештанца у околини убавог сеоцета Пале. Два три дана, која онде проборавим, годе ми; онамо сам сасвијем сам, нема ондје прометне везе, намјерице измакнем културној удобности и посматрам и роним у природу, која ме обухвата.
Ако величајно шуми слап на Пливину паду, величајно је и поворје Јахорине, тек ваља ми рећи, да не могу увијек изљуштити сликовиту драж из свију мотива, који ће махом заокупити ширу публику. Сједећи под Равном-планином, пред својим чадором, кад се спушта прво вечерње сумрачје, а магла, вукући се из долине, застире равницу, и једино силни потези Романије планине затварају обзор испремијешаним силуткама, уз све то још и онај мртви мир наоколо, што притисну брда и брежуљке, ко у царству духова, онда ми будне ко да осјећам виле у близини које шапућу: Наужиј се тијех љепота Босне поносне!
Мисли ме носе у прошлост, кад сам оно поодавно морао ловити први лов овуда. Него, било што било, ил с давна природа зар толико приону моје душе, у мени се разгорје жеља, да све своје силе по својој снази прикажем тијем природним љепотама.
С овакијем чуствима долазим у природу, гледам је и у мислима – цртам на папиру.
Шетам се шумама и долинама, сједам којекуд, мотрим марљиве сељаке, како купе траву по ћаирима Равне планине и-цртам по папиру. Дођу људи ловци. Познају ме, поздрављају и дају ми с важним увјерењем пушку, дивно израђену пушку, у руке. А ја стојим на дочеку и у мислима-цртам по папиру.
Тако неком згодом, мјесто да стојим на дочеку, сједох у прикрајак, дабоме оборужан на ловачку, штоно веле – до зуба. Крај мене сједи шумски чувар, савија цигаретку и мудрује:
– Право да ти кажем господине, бијаше теби убити оног срндаћа. Не ваља чекати док се њему – прохтједне. – Тако ти и мени би с онијем, знаш, мегједом. Сједим ти ја онамо, гдје се оно прориједила шума, гледај ти, тамо горе, а све мислим: купио бих оно земље, кад би ага хтио да попусти, ама не ће. А није то баш Бог зна какова земља, него примакле се године, а мени иде мјесе двадесет и пет банки од владе за ото, што чувам царску шуму – па тако мислим, дало би се некако… Кад нешто шушну, пуца грана. Какав ти је то белај? помислим, кад оно мегјед, те право на мене. Ништа ја – већ дочекам и сложим. Тако ти добијем осам банки награде и још чибук од шумара.
– Знам ја то и причао си ми – говорим ја њему – него у мене је такво срце и радије гледам дивљач по шумама; па и нешто да је бијем?
– Ја, ја – премишља онај – ко жао ти је… И оде.
Остадох сам. Са лијеве пукла на двадесет корачаја чистина; подаље лежали силни оборени пањеви, што труну по старим шумама, а по њима ухватила се плијесан и покриле их скресине, што их вријеме окресало. Негдје кљује жуна, неко шуштање допире из шуме, човјека подилази дрхтавица и рука скоро бесвијесно меће патрону у цијев.
С далека чује се штектање керова. Придигнем пушку, кад и опет се све утиша. Мени је најзад био свеједно, хоће ли окле шта избити: вук , мегјед или срндаћ и сви ти створови ловачких сањарија… стајао сам посве задовољан у светој тишини природе и…
Иможда баш зато, што ми би свеједно, зачу се, како нешто хода шикаром и ну: велика рогата глава избије из шумице, па остаде тако ко исклесана слушајући.
Лијепо је бијеше погледати, баш ко да је неко приковао као трофеју у грање на оно лишће мркозелено и свијетло, крпасто, уско и игласто, на осам корачаја пред мене – ловца! У руци ми пушка, у глави сликарија и – сликар савлада ловца! Упрох очи у ту изнендадну свјежу појаву шумског живота: Како се то само смјело и крјепко испопријечила поносита звјерка, ни длачица да јој дрхтне на кожи. А та длака јоште се није промијенила, већ се истицаше свуда једнака и отворенија од мрке позадине лишћа, куда се управо пружала сунчана трака, те се све контуре оштро вигјаху у свијетлу, док су предње линије плинуле у сјени – одиста призор, да га, намак каки јест пренесеш пренесеш на папир, ко подлогу за ширу композицију. Гледајући прену ме нагао шуштај, паде ваљда какав жир из капице и тресну, а срндаћ се, док би оком тренуо, трзну, узбаци главом и заграбивши двапут, ишчезну у гуштари.
Мало постојало, кад пукоше два метка и зачује се ловачки звиждук, којим се ловци позивају на окуп.
Велики лијепи срндаћ лежао је мртав, опружен на земљи. Крјепке тетиве попустиле и не бијаху више онако пркосно напете.
Још двије хајке и погјосмо.
Што стрму, што брду стигосмо на западне повијарке Равне-планине, гдје извире Паљанска Миљацка. Посједавши по камењу, обраслу маховином, стадосмо залагати свак из своје торбе и залијевасмо то бистром водом са извора.Ручак је зачињала косовица слатком и болном пјесмицом, шумски мрави врвјели су по стаблима, славећи ваљда какву мравињу свадбу, у раку мотали се осови, а тихо повјетарце струјало кроз грање и шуштало сухим лишћем старијех бреза.
Ту је Миљацка малена, стежу је одасвуд камење и окуке. Оваки горски поток баш је ко роб у веригама. Истом 50 метара, откако изби из земље, и већ је сапињу у тијесно корито. Имаде умах тамо млин и прва черхана (пила за дрво), па друга, па трећа и све јој тако ваља радити људима у корист. Преко воде диже се на неком врхунцу стара градина проклете Јерине, а веле јој такогјер Стари град.
– Видиш ли ону градину? – упитам сељака, који је гледао, како ја те старе рушевине прецртавам на папир.
– А што не бих видио! – ушчуди се.
А ја продужим неком ученом сентименталношћу:
– Па што мислиш, гледајући овако стару градину? У исти мах паде ми на пемет, како је то смијешно, што га упитах.
– Што мислим?! – погледа ме сељак. – А што бих мислио?! Него већ сам се ја попео горе и баш је оно добар камен и нема га таква близу моје куће, а ваљало би градити за..
Тако вам је то! Имаде у свијету занесењака и практичара, правијех и кривијех судова. Какав ли је ово суд о важности градине проклете Јерине у Равној планини?!
(www.palelive.com / Извор: Национална и универзитетска библиотека Босне и Херцеговине)
