Куцамо на врата заборављених асова: Љубомир Јовановић – пионир паљанског високогорства

Ове, 2025. године, навршава се тачно четрдесет година од успона првих паљанских високогораца на Мон Блан (4.807 м). Давне 1985. године, Љубомир Јовановић и Драгиша Глуховић – Диза били су први планинари из Пала који су се попели на „кров Европе“.

Љубомир Јовановић рођен је 1960. године у Палама. Сарајевску школу алпинизма завршио је код инструктора Драгана Илића – Блекија и Бориса Ковачевића – Боће. Љубо је испео велики број алпинистичких смјерова на Романији, међу којима су: Централна стијена, Зуб (западни), Каминска смјер, Окомита смјер, Елегантна смјер, Зијина љуска, Сигмундов смјер.

Осим смјерова на Романији, пео је и у Пакленици: Згрјешени смјер, Писмо глава, Мосорашев смјер и друге. Учествовао је у бројним зимским успонима на планине попут Маглића, Биоча (са смјеровима Велики и Мали Витао), Дурмитора и његовог највишег врха Боботовог кука. Освајао је и Прењ – љетни и зимски успон са највећим врхом Зелена Глава, Чврсницу, Трескавицу (Ђокин торањ), Комове (Васојевски и Кучки ком), Ђеравицу – највиши врх српских Проклетија.

Такође је пео врхове црногорских Проклетија: Маја Росит, Маја Каранфил, Очњак, као и највиши врх Албаније – Маја Језерце, затим Маја Боис, те највише врхове Македоније: Титов врх, Пелистер и Кораб. У Словенији је освојио Триглав, и то из два правца – од Водниковог дома преко Планике, и тежим смјером преко Аљажевог дома.

Изван граница бивше Југославије, Љубо је успео Мон Блан два пута – 1985. и 2002. године, Гросглокнер 2013. и 2015, Матерхорн 2003. године. Први је Паљанин који је освојио Килиманџаро (1986), као и први са Пала који је стао на неки од хималајских врхова – Лобоче Пик 1996. године.

Љубомир Јовановић оставио је дубок траг у историји планинарства на Палама, али се о његовим подухватима, нажалост, врло мало зна. Пошто није присутан на друштвеним мрежама, преузео сам на себе да објавим ово свједочанство у његово име, како би остало забиљежено. Он је скроман човјек, који никада није волио да се истиче, али данас, у времену у којем живимо, чини се да без самопромоције човјек лако падне у заборав.

Због тога сам осјетио дужност да напишем овај текст и оставим трајан запис о мом другу Љуби. Нажалост, због здравствених проблема више није у могућности да осваја планинске врхове као некада. Много је дао, многе научио, али заузврат није добио ништа.

Што кажу: свака револуција поједе своју дјецу. 

(www.palelive.com / Пише: Драган Работа)