Огласи
БАЊАЛУКА – Која лична имена ће бити актуелна у неком времену зависи од традиције, идеологије, бројних друштвено-политичких чинилаца, те се ова слика кроз историју мијења, изјавила је Срни професор на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци Зорица Никитовић.
Никитовићева је појаснила да по свом поријеклу српска имена могу бити словенска и календарска или хришћанска, као и лична имена, која су посредством хришћанства преузета из других језика.
Према њеним ријечима, словенска имена имају прозирно, свима разумљиво значење и по формалној структури могу бити сложена попут Владимир, Драгослав, Вукосава, изведена као што су Милош, Милена, те скраћена или хипокористична – Миле, Драго.
Хришћанска имена такође су задобила своју краћу форму, као што су Јован – Јово, Петар – Перо, Ђурађ, Ђорђе, Георгије – Ђуро.
Она је подсјетила да се у средњовјековним српским повељама са босанских простора срећу имена Богдан, Вучина, Толиша, Вукмир, Прибислав, Гргур, Драгош, Добрашин, те Мишљен, Михоје, Милосалић.
„Из школског дневника, који се у том времену назива `разредница`, ишчитавамо да су 1913. године у Сарајеву други разред похађали Васкрсија, Ђорђо, Михајло, Јован, Душан, Цвјетко, Реља, Ристо, али и Јевдокија, Олга, Мара, Персида, Десанка…“, рекла је Никитовићева.
Никитовићева је рекла да период комунизма маргинализује хришћанску традицију, па су тада фреквентна словенска имена Дарко, Ранко, Младен, Горан, Зоран, Предраг, Рада, Весна, Вера, Драгана, Сања, Славица, Бранка.
Она је указала да се са поновним враћањем литургијском животу враћа и хришћанском именослову, па у данашњем времену, осим словенских имена и увијек актуелног имена Милица, родитељи у родне листове уписују Николу и Николаја, Петра, Ђорђа, Лазара, Василија, Марију, Ивану, Теодору, Анастасију, Сару, Софију, Исидору.
Никитовићева је нагласила да се кроз вријеме мијења и сам систем именовања, те прије него што су се у српској култури усталила презимена, мушкарци су именовани личним и очевим именом, односно патронимом – Марко Перванов, а жене личним и именом по мужу, на примјер Јованка Савиница.
„Са одумирањем руралног начина живота нестају и Војинице, Милинице, Рајковице… У српској језичкој прошлости ово име по мужу имало је већи значај у друштвеном животу жене него њено лично име. Присјетимо се да народни пјевач у двије најљепше баладе на српском језику женске ликове није именовао њиховим личним именом већ по мужу – млада Гојковица у пјесми `Зидање Скадра` и Хасанагиница у истоименој пјесми“, навела је Никитовићева.
Она је појаснила да се без високих философских трактата и сувопарних теорија, из само једног антропонима као што је Гојковица, ишчитава тадашња једноставност живота који свој пуни смисао задобија у богоугодној брачној заједници.
„Данас имамо ситуације да супруге, не само да одбијају понијети мужевљево официјелно презиме, већ су мужеви почели остављати своје презиме и узимати женино, мада и тај феномен није непознат прошлим временима а био је и тада мотивисан социјално-економским факторима, запустјелим кућиштем и слично“, рекла је Никитовићева, те додала да је цијели систем именовања који је карактерисао српску језичку прошлост претрпио структурне измјене.
Никитовићева је истакала да, за разлику од личног имена којим се исказује непосредна номинација, презименом се указује на колективну сродничку припадност, као и да се кроз систем именовања одражава процес разбијања и напуштања традиционалних вриједности.
(www.palelive.com / Срна)
