ФОЧА – Почеци исламизације у Фочи могу да се прате и по именима истакнутих личности које се срећу у историјским изворима – у вријеме пада под Турке био је познат кнез Михоч Радичевић Утвичић, а као кнез Хоче 1481. године помиње се и његов син Миливој Михочевић.

Чланови ове познате породице, тачније Михочев отац, кнез Радич и његов брат Радивоје, како закључује више историчара, међу којима су Десанка Ковачевић Којић и Есад Куртовић, као угледни, имућни и окретни фочански трговци и кнезови стекли су у првој половини 15. вијека дубровачко грађанство, па су бирани и за дубровачке конзуле у Фочи и за чланове судског вијећа у граду на Дрини и Ћехотини.

Међу првим намјесницима херцеговачког санџака био је, наводи историчар Богумил Храбак, „султанов слуга“ Мустафа Миливојевић Михочевић, којем је отац Миливој Михочевић завјештао сву своју имовину.

Ако ове податке упоредимо са подацима да је прва муслиманска махала изграђена на црквеној земљи коју је уживао кнез Михоч, можемо закључити да је унук од првог човјека Хоче и корисника црквене земље – на неки начин и покровитеља фочанске цркве на Запољку, прешао на ислам добивши име Мустафа и поставши први човјек херцеговачког санџака.

Мустафин отац Миливој Михочевић је као кнез Хоче службу код херцега од Светог Саве замијенио службом код санџакбега Херцеговине Ајас-бега, а ислам је, осим Мустафе, примио и други Миливојев син Назуф Миливојевић, док је трећи син Радослав, што је очигледно по његовом имену, остао у вјери својих отаца.

У свом истраживању породице Утвичић из Фоче, историчар Есад Куртовић је утврдио породично стабло, према којем је кнез Хоче Радич имао синове Михоча и Радоја.

Михоч је имао двојицу синова Вука и Миливоја, а Радоје тројицу – Драгуна, Драгоша и Вукоту. Миливојеви синови били су Мустафа-бег, Назуф и Радослав.

„Прелазак из босанског у османско доба, из једног друштвеног и политичког система у други и прилагођавање новим околностима представљају типичну контекстуализацију коју је Миливој Михочевић, као и многи његовог времена, прагматично прихватио, задржавајући предности својих ранијих позиција“, пише Есад Куртовић, пратећи дубровачке и турске податке о насљедницима куће породице Утвичић у Дубровнику.

Миливојев насљедник био је херцеговачки санџакбег Мустафабег Миливојевић, праунук Радича Миловчића Утвичића.

„Отац Миливој је своје дипломатске вјештине ставио у службу свом сину. Повремено је забиљежен са титулом кнеза, очигледно као кнез градске управе у Фочи. Умро је између априла 1488. и марта 1489. године“, наводи Куртовић.

Адис Зилић у историјском чланку „Мустафа-бег Миливојевић на функцији херцеговачког санџакбега“ пише да је отац Мустафа-бега Миливој умро у старој вјери, односно да је тако окарактерисан у признаници новског кадије насталој након његове смрти.

Он је цитирао турски документ из априла 1489. године, који је објавио Глиша Елезовић у књизи „Турски споменици“.

У документу пише: „Невјерник по имену Миливој у Фочи, у Херцеговој земљи, за живота и потпуно здрав, поклонио је васколики свој иметак своме сину Мустафи“.

Примјер тројице Миливојевих синова, од којих су двојица примила ислам, а трећи остао у старој вјери, типичан је за средњовјековну властелу.

То потврђују и два веома слична народна предања о Владисављевићима и Кујунџићима, старосједилачким православним породицама у Фочи, ријетким које су задржале статус спахија.

Оба ова фочанска предања говоре управо о тројици браће, од којих су двојица прешла на ислам и од њих су потекле познате беговске породице, док од трећег брата, који вјеру није промијенио, поријекло у првом случају води позната српска трговачка породица Владисављевић, а у другом случају позната занатска, односно златарска и свештеничка породица Кујунџић.

Легенду о тројици браће Кујунџића – Мироју, Љубоју и Драгоју, забиљежио је 1891. године срески начелник аустријске власти у Фочи Мирон Зарзицки.

У предању се наводи и да је црква у Устиколини у вријеме турског освајања била под управом Кујунџића, те да су, пише Зарзицки, од те породице били неки чланови калуђери и црквени тутори.

Предање о Владисављевићима /о браћи Мироју, Владиславу и Љубоју/ преноси Јован Дучић у књизи „Један Србин дипломата на двору Петра Великог и Катарине Прве, гроф Сава Владиславић“, а саопштили су му га стари Фочаци Никола Кочовић и Тане Јеремић.

Ни ова, као и остала народна предања, не морају бити у потпуности тачна, али на свој начин говоре о процесу исламизације унутар исте породице и као таква представљају важно свједочанство из времена са почетка турске владавине.

(www.palelive.com / Срна)